недеља, 30. октобар 2011.

Музеј југословенске револуције (2) | Aрх. Вјенцеслав Рихтер

  
  У првом чланку биле су уопштене информације о музеју: где се налази, какви објекти га окружују и слично. Оно што би требало поменути, а то је да првобитни положај Музеја револуције требао бити позициониран на крајњем делу шпица ушћа река. После је локација промењена и објекат је пребачен у онај контекст између Палате Србија[1] и Пословног центра „Ушће[2].
 
  Првобитна позиција Музеја југословенске револуције је добро описана у књизи „Нови Београд: оспорени модернизам”, проф. др Љиљане Благојевић.[3]
Конкурс се заснивао на предлогу регулационог плана да се у делу приобаља, у којем је већ започела градња Музеја савремене уметности, формира седиште нових музеја, са свечаном приступном алејом. Терен на којем је у оквиру конкурса био предвиђен Музеј револуције, налазио се у тежишту троугаоног трга и у оси проспекта од зграде ЦК према ушћу Саве у Дунав. Предвиђена алеја полазила је од зграде ЦК тако да тангира кулу са леве стране, и завршавала се објектом Музеја револуције на централној позицији урбанистичке композиције. Етнографски и Природњачки музеј у предњем плану, и Музеј савремене уметности и уз њега одређен простор „резерватa” Музеја у залеђу према Дунавском кеју, формирају у овом плану десну половину целине, док објекти Партијске школе и неспецифицирани објекти, у плану названи „резервати”, симетрично допуњују леву страну композиције.[4]
   Истраживањем и прикупљањем материјала за своју мастер тезу дошао сам до још једног цитата који говори о промени саме локације Музеја. Овај цитат најбоље описује мењање контекста Музеја револуције.
Том променом локације, и његовим постављањем у низ објеката који репрезентују политичке моћи управљачког града, Музеју револуције је одузета улога у политици културе, а дата искључиво идеолошка улога, инвестирана у политику моћи. Пројектован је и нови „свечани” приступни трг, који би „садржавао револуционарну тематику”  – „у средини трга горела би вечна ватра у спомен палим борцимa, а „потез би се завршавао једним постаментом испред зграде Музеја, на коме би била постављена скулптура председника Републике Јосипа Броза Тита”.[5]

Изглед урбанистичке композиције и позиције Музеја револуције
  У даљем наставку чланка, писаћу мало о историјату овог пројекта и недовршеног здања. Конкурс за Музеј револуције је расписан 1961. године и награду је добио архитекта Вјенцеслав Рихтер (Vjenceslav Richter). Наиме, требало би рећи да прва награда није додељена, али су зато додељене две друге награде, које су представљале основ за изградњу овог здања. Одлука је пала на Рихтерово решење.

  Градња је почела тек 1978. године. Решење је претрпело неке измене, али је суштина остала иста. О самом концепту и идеји писаћу у наредном чланку у сваком случају. Градња музеја прекинута је 1981. године, под изговором да нема довољно финансијских средстава да се радови наставе. Мој став је да је ту значајну улогу играла политичко-идеолошка околност у тадашњој Југославији, што сам описивао у својој мастер тези, као хронологију развоја овог пројекта
  Дан данас то здање стоји недовршено. Темељи и подрумски део овог објекта на најбољи начин осликавају крај револуције и пропаст једне идеологије. Како год да се окрене, ово здање је ипак требало да буде завршено или да поприми неку адекватну функцију, која одговара како нашем времену у којем живимо тако према изграђеном (пројектованом) простору подрумског дела. Данас је тај простор стециште бројних бескућника који ту живе.

Замишљен изглед музеја

  Те 1981. године, градилиште Музеја револуције је било ограђено оградом, да би је људи рушили 1991-92. године, док на крају није била уклоњена. Тиме је приступ том месту био омогућен. То је резултирало да бројни бескућници живе у великим просторијама или малим пролазима са једне стране, а са друге то је постало место где су се клинци из суседних блокова скупљали.

  У трећем чланку, више ћу писати о свом искуству везаном за тај подрумски део и дотаћи ћу тему функције постојећег простора који познајем дуги низ година и који сам истраживао како бих направио адекватну реконструкцију постојећег дела за свој дипломски рад.


[1] раније Савезно извршно веће, Палата федерације.
[2] раније Зграда друштвено-политичких организација, ЦК СКЈ.

[3] Љиљана Благојевић је ванредни професор на Архитектонском факултету Универзитета у Београду.
[4] Благојевић. Љиљана, Нови Београд оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, стр. 224

[5]Текстови, нацрти, фотографије пројекта Музеја револуције народа и народности Југославије”

Нема коментара:

Постави коментар