недеља, 26. фебруар 2012.

Музеј револуције новог доба | Дипломски рад | Aрх. Г. Анђелковић | 2011

1.0 УВОДНА РЕЧ

   У овом чланку писаћу о свом дипломском раду који сам радио код ментора професора доцента Ивана Рашковића, и који сам свакако успешно одбранио у јулу прошле године са оценом 10. Трудићу се да што концизније и јасније пишем пошто је тема којом сам се бавио веома широка и сложена.

    У неким ранијим чланцима писао сам већ о Музеју југословенске револуције на Новом Београду који је већ три деценије запуштен и заборављен. Наравно, наставићу и даље ту серију чланака са том тематиком и презентацијом једног великог истраживања. Овде ћу се више фокусирати на представљању свог пројекта реконструкције и могућег решења новог објекта на темељима никад завршеног музеја.

   У чланку су углавном извучени битнији одломци из моје мастер тезе „Континуитет дисконтинуитета - археолошки траг једне идеологије у простору”.

    Овај чланак о пројекту поделићу у три карактеристичне целине:
  • Урбанистичко-архитектонска концепција
  • Архитектонско-функционално решење и
  • Конструктивни систем и материјализација објекта 
01. Изглед новопројектованог стања (Аутор: Анђелковић Горан)

2.0 УРБАНИСТИЧКО-АРХИТЕКТОНСКА КОНЦЕПЦИЈА
  
  Урбанистичко-архитектонску концепцију пројекта треба сагледавити са неколико аспеката и нивоа како би се што боље и јасније разумела цела идеја и замисао. Из тог разлога, ово поглавље сам поделио у неколико подпоглавља.

2.1 Неостварена урбанистичка визија - траг на папиру 

  У књизи „Нови Београд: оспорени модернизам”, проф. Љиљане Благојевић, пронашао сам одломак који говори о првобитној локацији и позицији музеја:

Конкурс се заснивао на предлогу регулационог плана да се у делу приобаља, у којем је већ започела градња Музеја савремене уметности, формира седиште нових музеја, са свечаном приступном алејом. Терен на којем је у оквиру конкурса био предвиђен Музеј револуције, налазио се у тежишту троугаоног трга и у оси проспекта од зграде ЦК према ушћу Саве у Дунав. Предвиђена алеја полазила је од зграде ЦК тако да тангира кулу са леве стране, и завршавала се објектом Музеја револуције на централној позицији урбанистичке композиције. Етнографски и Природњачки музеј у предњем плану, и Музеј савремене уметности и уз њега одређен простор „резерватa” Музеја у залеђу према Дунавском кеју, формирају у овом плану десну половину целине, док објекти Партијске школе и неспецифицирани објекти, у плану названи „резервати”, симетрично допуњују леву страну композиције.[1]

Локација је промењена и позиција самог музеја се на крају нашла између два значајна објекта: Палате „Србијa (бивша Палата федерације) и Палате „Ушће”. Овај парковски простор је дефинисан као блок 13 на Новом Београду.
Том променом локације, и његовим постављањем у низ објеката који репрезентују политичке моћи управљачког града, Музеју револуције је одузета улога у политици културе, а дата искључиво идеолошка улога, инвестирана у политику моћи. Пројектован је и нови „свечани” приступни трг, који би „садржавао револуционарну тематику”  – „у средини трга горела би вечна ватра у спомен палим борцимa, а „потез би се завршавао једним постаментом испред зграде Музеја, на коме би била постављена скулптура председника Републике Јосипа Броза Тита”.[2]

02. Приказ првобитне позиције Музеја револуције
 
2.2 Нова визија овог простора

  Урбанистички концепт пројекта произлази из самог контекста у којем се објекат налази. Дакле, реч је о зеленом појасу на ушћу две реке, на Новом Београду. Он се заснива на повезивању објекта Музеја стазама меморије, заборава и пријатељства. Музеј се налази у парковском простору који је повезан мрежом павиљона који су пратећи објекти културе и уметности. Посебна реперна тачка је кула светлости која је подземним пролазом повезана са музејом. Око куле се формира мали трг и стазе у парку гравитирају око ње.

03. Новопројектована ситуација (Аутор: Анђелковић Горан)
   Простор око објекта би био уређен са тим типовима горе поменутих стаза, које би водиле кроз једно време посетиоца, оближњег суседа или становника града до објекта који сад представља крај револуције.

   Уједно, простор би био повезан са оближњим Парком пријатељства[3], који је такође симбол једног времена. У том парку, који је подигнут 1961. године, је својевремено посадило дрвеће више од 130 страних државника, од Фидела Кастра до Индире Ганди, што и даље употпуњује тврдњу да тај простор представља нераскидиву везу са Музејом југословенске револуције.

   Такође, у том парку је подигнут и споменик Вечна ватра, који је посвећен жртвама НАТО агресије 1999. године, који је после промене власти 2000. био на мети вандала, и такорећи, и он је у неку руку препуштен забораву, иако обележава један догађај који се десио у скоријој прошлости.

   Како се иде тим простором, могу се читати наслаге слојеве времена. Оно што је њихова спона јесте да су препуштени забораву, и то, да опхођење и понашање према њима говори о нама самима.

   Музеј револуције и Парк пријатељства су требали да буду симболи једног система вредности и идеологије. Управо те чврсте везе међу неповезаним елементима би требало да буду главне и јаке. У новом решењу требало би повезати те тачке и објединити тај простор у једну композицију како би се остварио утисак компактне целине.

04. Планирани изглед објекта Музеја револуције, арх. Вјенцеслава Рихтера

  2.3 Коначна концепција 

05. Новопројектована урб. композиција (Аутор:Анђелковић Горан)
  Објекат Музеја револуције новог доба пројектован је на локацији која је означена као блок 13 на Новом Београду, површине скоро 210 000 m². Према ГУП-у, локација је третирана као зелена површина, те није планирана густа градња.

  Планирана БРГП је око 10 300 m². Спратност објекта је По+Пр+3, и слободностојећи је у природном окружењу и амбијенту.

  Нови објекат се гради на започетом, подрумском делу музеја. Пројекат се састоји из два сегмента: 
  •  реконструкције постојећег дела 
  •  и изградње новог дела објекта. 
Предметни комплекс Музеја револције новог доба са културно-уметничким павиљонима је ободно ограничен следећим саобраћајницама:
  • Булеваром Михајла Пупина, на јужној страни,
  • улицом Ушће, на источној страни,
  • Булеваром Николе Тесле, на северној страни,
  • и приступном саобраћајницом за Палату ,,Србија'', на западној страни.

06. Улични фронт Булевара Михаила Пупина (Аутор: Анђелковић Горан)
 Постоји приступна саобраћајница према објекту музеја за ватрогасна возила и за хитне случајеве, као и за доставу експоната и за потребе изложби. Она се креће од улице Ушће, тангира око објекта и излази на Булевар Николе Тесле.
 Паркирање аутомобила се обавља у улици Ушће, уз саму улицу, али такође постоји могућност коришћења јавног градског превоза. Локација се налази у широј централној зони Београда и добро је повезана са осталим крајевима града.

07. Студија и типологија варијанти павиљона
(Аутор: Анђелковић Горан)
  Павиљони су димензија 10.0х10.0 m, то јест површине 100 m². Праве ортогоналну матрицу 70.0х70.0 m која одговара габариту музеја. Пошто је музеј удаљен 200-300 m од најближих аутобуских станица, била је потреба за пројектовањем још неког садржаја који би привукао пажњу  корисника простора.

  Још једна тачка постоји као веома битан репер у простору – Кула-видиковац са панорамским лифтом. На том месту данас постоји бетонска кућица која је подземно повезана са музејом. Она, дакле, представља мали анекс целом комплексу музеја. Ту се формира мали трг и стазе које тангирају око ње. 

 Функцију, садржај, габарит и непосредно природно окружење одредили су на неки начин основни концепт организације и обликовање овог простора.









3.0 АРХИТЕКТОНСКО-ФУНКЦИОНАЛНО РЕШЕЊЕ
  
3.1 Неостварена замисао 

О објекту музеја и материјализацији види се из техничког описа самог аутора, архитекте Вјенцеслава Рихтера (Vjenceslav Richter):

 Експресија озбиљности и оптимизма, гордости и полета, стварности и тежње... Одлука да се покаже бетон као површински материјал произлази из увјерења да је то најмонументалнији материјал када је исправно примјењен и да је он истовремено консктруктивна истина овог објекта.[4]

Пошто је објекат већ три деценије препуштен забораву, како његове вредности и поруке коју је требао да носи тако и људи који живе у околини, а и у самом граду, било би неопходно оживљавање овог недовршеног објекта.
Он је несумњиви симбол и сведок тог времена и идеологије. Иако је препуштен на милост и немилост времену, физички је опстао и даље на том простору. Његов физички карактер и идентитет припада том времену у којем је настајао и градио се.

Што се тиче самог објекта и његових карактеристика, најбоље је описано у књизи „Нови Београд: оспорени модернизам”, проф. Љиљане Благојевић:

Конструктивно решење ослањања кубуса на девет стубова, са унакрсном конструкцијом светлог распона од 33 метра, од преднапрегнутог бетона, омогућује флексибилно решење приземља. Повучено слободно приземље подељено је на јавни простор за посетиоце, са улазом, салом за предавања и простором за повремене изложбе, и ободни приватни простор за администрацију и техничке службе.[5]

Такође, у истој књизи проф. Љиљане Благојевић, постоји још један одломак који говори о карактеристикама објекта:

Објекат је решен као снажна пластичка форма, од тла на стубовима уздигнут, претежно затвореног и тешког кубуса, на тлоцртној  основи квадрата величине 70х70 метара, који досеже висину од 22 метра. Над том компактном масом кубуса постављен је динамично обликован кров, са два дијагонална сегмента изражене скулптуралне волуметрије издвојених плоха, које се уздишу до максималне висине од 50 метара. У функционалној организацији и конструктивној схеми, објекат на први поглед понавља претходно успотављене моделе, али када га анализирамо, видимо заправо да поставља нека суштински нова решења музејског простора. Главни изложбени простор је смештен у кубусу одигнутом од тла, и решен је као јединствени простор са два основна нивоа и више међунивоа повезаних рампама и степеништима. Остварен је принцип варијабилности изложбених целина, од интимнијих  сегмената са мањом унутрашњом висином, за излагање предмета и докумената који се посматрају из близине, до монументалних простора великих волумена. Такође, ободни зидови су делом одвојени од међуспратне конструкције, да би се тако добиле погодне површине за излагање монументалних слика, које се сагледавају са дистанце.[6]

Према распису конкурса, основни задатак Музеја је да прикаже „развојни пут борбе радног народа Југославије за свој свестрани напредак, и то од 1870-их година, па све до наших дана”, а његов циљ  је „постепено увођење гледаоца у идеологију и праксу наше радничке класе”. Програмом је захтевана укупна синтеза од око 5 000 квадрата и укупна површина објекта од 15 000 квадрата. С обзиром на локацију, наглашен је и захтев да се, поред квалитетне и равномерне архитектонске обраде свих страна фасада, мора обратити нарочита пажња на визуелни ефекат кровне површине која се сагледава са Калемегдана.[7]       

Опет долазимо до појма крова. На почетку рада, писао сам о враћању традиционалном облику крова – коси кров. Архитекта Вјенцеслав Рихтер је био велики критичар модернизма. Тако можемо тумачити и кров Музеја револуције, то јест, можемо га алтернативно „читати” као ироничну интервенцију којом се релативизује апсолутна вредност „хладног објекта” модернизма, пуристичког кубуса уздигнутог од тла на стубовима. Како наглашава Џејмсон (Jameson): „... Уметност је верни израз друштва – и стога, исто као и оно – истовремено, као репрезентација друштва и његове самосвести она [уметност] мора такође бити и различита од свог објекта”.[8]

Осим решавања „пете фасаде” у концепцији, како Рихтер каже, „истовредности објекта са свих страна”, кровом је готово једнозначно изражен симболички ефекат, и потцртан идеолошки слој Музеја револуције, али је он, истовремено елемент унутрашње критике основног модернистичког обрасца.[9]
 
3.2 Нова архитектонска концепција

Нови архитектонски концепт решења је заснован на два појма:
1. Арматура (лат. armatura) која представља, у статичком смислу, повећање носивости зида, плоче, греде или било ког конструктивног елемента гвожђем;
2. и Бетон (лат. bitumen, фр. beton) који представља смешу од шљунка и цемента која има својство, пошто се овлажи, да се стврдне као камен (у новијој грађевинској техници игра једну од најважнијих улога); армирани бетон када се у бетонску смешу дода још и гвожђе, ради појачања; преднапрегнути бетон армирани бетон претходно напрегнут на притисак затезањем челичне арматуре (носивост му је већа од армираног).

08. Поглед са Шест каплара према новом музеју (Аутор: Анђелковић Горан)
Ова два појма су повезана са рушевинама никад завршеног Музеја југословенске револуције на Новом Београду. Управо, арматура и бетон представљају материјални доказ археолошке ископине једног времена и једне идеологије на тој локацији. Та два материјала дају нам сурову и реалну слику објекта.

Тај подземни део музеја био би повезан са стазама заборава у партеру. Један део постојећег простора био би искоришћен као галеријски простор који би водио кроз време. Такође, због висине од пет метара постоји могућност увођења међунивоа

Већ сам поменуо да је простор у постојећем стању неки облик лавиринта. Можда би ту организацијску шему требало задржати, уз корекцију и мало одређенију артикулацију простора.

У главној дворани, која је уједно и највећи простор у постојећем делу, има велики број канала у нивоу пода. Ти канали су до дубине око пола метра. Стиче се утисак као да је простор испресецан рововима. Тај мотив ми је био веома инспиративан. Ти канали су погодни за скривање. Та дворана би могла да служи за представљање борбе између Немаца и Партизана. У тој представи би главни актери могли бити посетиоци музеја. Са друге стране, постоје простори који гледају на главну дворану, тако да би могли да послуже као гледалиште таквих представа.

Тунел, који постоји данас, повезује главну дворану са оближњом кућицом. Простор је веома мрачан и док се корача њиме, чује се шуштање смећа. Тај звук повећава наш страх док пролазимо њиме. Тунел се налази на оси исток-запад у садашњој позицији музејског простора. На крају тунела се налази светло. То је простор кућице, на западној страни. Можда би тај пут могао да представља мрачне сцене наше историјске прошлости, а на крају мрака се појављује светло слободе.

Према Рихтеру, главни део музеја је требало да буде подигнут од тла, на стубовима. На основу тога у новом решењу не би било лоше да се појави неутрални слој – део који је слободан, ваздушни простор. Тиме би нова интервенција то јест доградња новог дела музеја била одвојена од старог дела слободним приземљем.  

На тај начин би се постигао ефекат наслаге слојева – стари, постојећи слој, неутрални слој и нови слој.

Да би боље разумели ту интервенцију постављања слојева код овог објекта, требало би тумачити Рихтеров приступ и његов однос деловања у простору. Вера Хорват-Пинтарић најбоље описује у својој књизи да његов однос представља „нов концепт слојевитог, инстабилног и променљивог простора који је настао на темељима нових обликовних поступака и нових средстава, оптичких и кинетичких, [Рихтер] одмах види важне потицаје за развој нове просторне свијести и нових истраживања и у архитектонским просторима... ”[10]
 
3.3 Коначна архитектонска концепција

09. Склоп објекта (Аутор: Анђелковић Горан)
Архитектонски концепт се заснива на реконструкцији постојећег дела Музеја револуције на Новом Београду и на наставку започете идеје архитекте Вјенцеслава Рихтера. Данас на простору између Палате „Србија” и Палате „Ушће” налази се, већ три деценије, напуштено градилиште тог музеја, препуштено времену и судбини. Главна карактеристика тог постојећег подрумског дела је јака и правилна геометрија бетонских елемената. 

 Ти мотиви су били полазна ставка за реконструкцију постојећег стања јер они уједно представљају археолошки траг  једне идеологије која је била присутна на овим просторима у одређеном времену. 

Кроз истраживачки процес постојећег стања, испројектовано је ново стање подрумског дела, са што мање могућим изменама и максималним искоришћењем потенцијала постојећег и затеченог.
10. Приказ реконструкције постојећег дела (Аутор: Анђелковић Горан)
  Нови наставак, по питању геометрије, треба да буде другачији. Идеја је да се нови објекат састоји од три целине које су хијерархијски повезане - прошлост, садашњост и будућност. Реконструисани постојећи подрумски део симболизује прошлост тј. како се прошлости тумачио појам револуције. Приземље представља садашњост, као вакуум данашњице, и из тог разлога је слободно. У себи садржи само конструктивне елементе и језгра који наглашавају драматичност времена у којем живимо. Такође, платформа приземља, која је слободна,  користи се за представе на отвореном и као сценографија.  Горње етаже симболизују будућност. Тим различитим нивоима представља се различито тумачење појма револуције кроз време и развој цивилизације. Из те чињенице произлази назив музеја - Музеј револуције новог доба. 

11. Реконструисани подрумски део - прошлост
12. Приземље - вакуум данашњице - садашњост
13. Новопројектовани део - будућност
 Нова форма објекта има лаган прелазак из јаке, правилне геометрије у полуаморфну, лаку и смирену форму са једне стране, а са друге представља нови слој који одговара духу наше савремености.


14. Реконструисани подрумски део (Аутор: Анђелковић Горан)
15. Новопројектовани део горњих етажа (Аутор: Анђелковић Горан)
17. Пресеци и фасаде новопројектованог објекта (Аутор: Анђелковић Горан)

4.0 КОНСТРУКТИВНИ СИСТЕМ И МАТЕРИЈАЛИЗАЦИЈА ОБЈЕКТА

ФУНДИРАЊЕ

Објекат се налази на равном, песковитом подручју Новог Београда. У близини је ушће Саве у Дунав, те постоји присутност подземних вода и могућност појаве влаге у подрумском делу објекта.
Терен се креће у изохипсама од 76.0 до 77.5 метара надморске висине, на простору блока 13.
Подрумски део објекта је започет са извођењем 1978. године према пројекту архитекте Вјенцеслава Рихтера. Тај део конструкције и темељи су усвојени према постојећем пројекту и стању на терену.

КОНСТРУКЦИЈА

Код објекта имамо два присутна конструктивна система:

Код постојећег подрумског дела је армиранобетонски скелетни систем са стубовима који су на распону од 34.65 m и који су спојени ободним темељним армиранобетонским зидовима (d=20.0 cm). Стубови и греде су димензија 70х70 cm. Постојећи део је квадратног облика, габарита 70.0х70.0 m.
Зидови у унутрашњости простора су од армираног бетона, дебљине од 15.0 до 20.0 cm.  
У делу испод земље, армиранобетонски зид је обложен опеком на кант (d=6.5 cm) са хидроизолацијом.

Ободно степениште са спољне стране, у функционланом смислу представља трибине према околном простору, и додато је постојећем делу и раздвојено је дилатацијом од конструкције објекта. Исто је од армираног бетона.

И код новог дела објекта, који представља систем армиранобетонских љуски, дебљине 10.0 cm, које се ослањају на језгра (која се надовезују на постојећи подрумски део и темељну армиранобетонску плочу), шајбне и зидове од армираног бетона.
Унутрашњи зидови су армиранобетонски, дебљине 10.0 и 15.0 cm.
У армиранобетонском језгру постоји вертикална комуникација – два лифта са степеништем.
Око објекта се обмотава рампа која је у нагибу од 3% и иде до самог крова.
У унутрашњем делу постоји атријум, који је повезан двокраким степеништима која се надовезују спирално према врху. Тај унутрашњи отвор – ,,прстен'' - у својим тангецијалним зонама повезан је шајбнама које иду према подрумском делу.

ФАСАДА

Фасада објекта има спољну и унутрашњу опну:

Спољна опна представља арматурну мрежу која се састоји од главне, подужне арматуре, пречника 18 mm, и узенгија које су у попречном правцу, дебљине 6 mm.

Унутрашња опна је више тип полуструктуралне зид-завесе, која је састављена од носећих вертикалних и хоризонталних носача, причвршћених фиксним анкерима за конструкцију објекта. У нивоу конструкције је ,,слепа зона'', док је у нивоу иземђу плафона и пода транспарентна зона.

Слојеви у нивоу слепе зоне су:
- Каљано-емајлирано стакло (d=0.6 cm)
- Термоизолација (8.0+4.0 cm)
- Aрмиранобетонска конструкција.

Слојеви транспарентне зоне су:
- Каљано стакло (d=0.6 cm)
- Гасни простор испуњен аргоном (90%) и ваздухом (10%), дебљине 1.6 cm
- Ниско-емисионо стакло (d=0.6 cm)

КРОВНА КОНСТРУКЦИЈА

Кровна конструкција је пројектована у складу са избором кровног покривача, одговарајућег нагиба и према важећим стандардима за климатску зону у којој се објекат налази.
Нагиб равни је 2%. Одводњавање кишнице се реализује преко ригола и кишних вертикала. Кров је проходан и обложен бетонским плочама. Надзидци су опшивени лимом. 

18. Детаљ фасаде (Аутор: Анђелковић Горан)

ВИДЕО ЗАПИСИ

Филм Револуција ново доба” - први део

Филм Револуција ново доба” - други део

Филм Револуција ново доба” - трећи део




  [1]Благојевић, Љиљана, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, стр. 224
[2]„Текстови, нацрти, фотографије пројекта Музеја револуције народа и народности Југославије”
[3]Парк пријатељства се простире на око 14 хектара и обухвата део Новог Београда од улице Ушће, наставка улице Милентија Поповића, поред тржног и пословног центра „Ушће”, између Булеавара Николе Тесле и Дунава, све до Палате „Србија”.
[4]Рихтер, Вјенцеслав, „Натјечај за идејно решење Музеја револуције народа Југославије”, Архитектура бр. 5-6, Загреб, 1961, стр. 19 и 20
[5]Благојевић, Љиљана, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, стр. 226
[6]Благојевић, Љиљана, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, стр. 225
[7]Рихтер, Вјенцеслав, „Натјечај за идејно решење Музеја револуције народа Југославије”, Архитектура бр. 5-6, Загреб, 1961, стр. 19
[8]Jameson, Fredric, Columbia University Press”, The seeds of time, New York, 1994, p. 115
[9]Благојевић, Љиљана, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, стр. 225
[10]Хорват-Пинтарић, Вера, Вјенцеслав Рихтер, Загреб, Графички завод Хрватске, 1970, стр. 9

Нема коментара:

Постави коментар