субота, 22. децембар 2012.

Стан и становање | Бранко Алексић | 3

3.
   Човек кооперише, општи и усклађује своје односе с другим јединкама - обухваћен је друштвом. Ово је опет условљено технологијом коју примењује, односима које иснтаурише, окружењем које ствара. У овом променљивом комплексу стварају се и обнављају обрасци човековог начина живљења. Они се утискују, обележавају на себи својствен начин све слојеве кућне сфере. 
   Свака цивилизација утиснула је у кућу своју концепцију и обрасце живљења.

   Тако на пример живот племенског човека, сеоског човека и човека традиционалних култура одвијао се у међусобно условљеним, непосредним, релативно слободним везама. Он је кооперисао, партиципирао је природно и спонтано, непосредно и заинтересовано у свим видовима живота својих - локалних заједница. Стога кућа, њени продужеци и конфигурације у којима се јавља, говори о једном слогу који показује завидну меру природности, унутрашње комуникативности и кохезије.

  Ствари се мењају кад корак развитка почиње рапидно да се убрзава, форсирано уводећи у живот механичку технологију. Мотивисане новим средствима, могућностима, интересима и циљевима, људске снаге прогресивно мењају услове средине у којој човек егзистира. Слика породице мења се такође: патријархалну породицу замењује тип редуковане породице, а та опет показује све изразитију тенденцију дислокације. Физички и друштвени оквири живљења постали су сложенији; њихова слика пресудно демонстрира знаке доминације материјалних вредности над хуманитарним. Гропијус о томе каже:
Својим одушвљењем за техничке проналаске ми смо заразили цео свет, али нисмо били способни да истовременмо дамо духовне смернице за мудру примену ових измишљених средстава.
  А Ајнштајн:
 Савршенство оруђа и збирка циљева ознаке су овог времена.
  Драгоцено својство природности, непосредности и равнотеже изгубљено је; природни раст, спонтаност и слободу замењују нагомилавање, махнито бујање, регулисаност и принуда. Кућа губи везу са целином, отуђује се, извргава у прибежиште личности принуђене на регресију - човеково склониште лишено правог односа према окружењу. Ансамбли у којима егзистира демонстрирају слику агломерата коме су ускраћени основни атрибути опстанка - атрибути биолошке и хумане средине.

  С друге стране, механичка технологија уводи у живот себи својствене обрасце - технику специјализације и фрагментовања; њена начела намећу се нашем схватању стварности и нашим методима мишљења. Техника фрагментације као радно начело - метод који подразумева рационално рашчлањавање, појединачну обраду и линеарно обједињавање на бази установљења оптималног редоследа - своди сваку акцију или појаву на једну раван, лишава је њене вишедимензионалности. Овим поступком се долази до парцијалних одговора на многа важна питања са којима се човек суочава, али - како каже Маклуан - специјалисти су људи који никада не праве ситне грешке на свом путу ка величанственој заблуди.Начело структурације, спонтано досегнуто у релизацијама минулих времена, није јој доступно. И у диспозицији и у конфигурацијама у којима се јавља, кућа подлеже овој технолошкој концепцији, овом линеарном начелу чија се недовољност манифестује сиромаштвом могућности и једностраношћу постигнутог резултата.

   Налазимо се на прагу новог технолошког престројавања, промена у људским односима и схватању простора у којима човек пребива. Централно место у тим догађањима заузима снажан развој технике комуникација.

   Убрзавају се, проширују и умножавају могућности људског општења; простори и збивања на разним тачкама Земљиног шара зачас постају доступни човеку, дотичу се његових чула, продиру у свест. Слике људског живљења и појава које га прате, једновремено нам се предочавају у разноликим односима, бројним димензијама; акције и наша реаговања одигравају се готово симултано. Сједињујући се тако на мах с човечанством, човек нужно и дубоко учествује у последицама сваке акције, постаје свестан своје одговорности; почиње, да живи свеприсутно, свеобухватно - интегрално! У тренутку када след уступа место истовременом, човек ступа у свет структуре и стваралачке конфигурације!
  
  Можемо рећи: сведоци смо процеса сажимања, згушњавања људског друштва и његових функција до мере која евоцира слику компактне заједнице - облика који обједињује све људске потребе и функције. Налазимо се, дакле, на прагу новог престројавања друштва; нови обрасци мишљења и гледања, нови радни методи тек се стварају, уз доминантно присуство и тврдокорне отпоре старих, већ превазиђених. Технологија у којој доминирају специјализам и фрагемнтарност уступа место интердисциплинарној технологији, начело линеарности начелу вишедимензионалности - структурације.

  Такав развој догађаја пружа човеку шансу да се, изграђујући један нов инструментаријум, изнова одреди у просторима свог свакодневног пребивања - да их ревалоризује и нађе меру нове равнотеже као стратегије њиховог очовечења. То другим речима значи: човек се мора окренути оним решењима која поред биолошких и технолошких предности остварују комуникативне ситуације, разбијају рутину, дају нове импулсе живљењу.

  Слично као за породицу каже се: кохезија и хармоничан живот друштвених група одређени је циљ. Тај циљ има своје топографско одређење: то су кућа и њени продужеци, односно њено окружење. И овде је реч о томе да се о овом комплексу дају предности хумане мотивације и средства одржања слободних и лаких односа у најједноставнијим условима.

   Кућа би се у том контексту могла замислити као иницијална ћелија: она се продужује разноликим комбиновањем - осваја простор у групацијама; ове дефинишу низ просторних смерова и интервала који негују”, подржавају физиолошку, психо-емоционалну и социјалну природу људског бића и његовог активитета. Људска акција је недељива, простори у којима се одвија такође; морали би, дакле, бити свезани, преплитати се, степеновати, добијајући све обухватнију улогу и значење.

  Са пуно разлога кажемо: савремени живот тражи околину таквог богатства са да кућа, гледана издвојено, не може рекреирати. У једном новом концепту који очекујемо, очигледно је да оне неће моћи да опстоји изоловано, као објект, елемент и функција за себе; биће део наменско-функционалног система. Иако је иницијална ћелија, она добија право значење само у вези са целином. У тој вези важи правило: од структуре једног зависи структура другог, од дефиниције једног изглед другог.

  У једној осмишљеној структурацији која поштује људску вишедимензионалност и интегритет, која негује комуникативне ситуације и даје богат подстицај живљењу, кућа-стан ће за човека обновити своју важност и значење, човек ће у просторима свог пребивања поново открити изгубљену кохезију - изнова ће им се вратити!

- КРАЈ -

Извор: Стан и становање (1975). Архитектура и урбанизам, 74-77, стр. 16.

Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects” 

Нема коментара:

Постави коментар