понедељак, 16. децембар 2013.

Иницијатива за очување Генералштаба | 2013 | 8

Пре више од две недеље је био чланак о почетку рашчишћавања простора код Добровићевих зграда Генералштаба и бившег Савезног министарства одбране са јако великом сумњом у „поштене намере целе те идеје и акције.

Међутим, пре неки дан је обелодањена истина шта се заиста планира, а чега смо се сви прибојавали. Погледајте овај снимак изјаве који је окачен на јутјубу (youtube).

01 | Зграде Генералштаба и Министарства одбране | Арх. Никола Добровић

У наставку чланка поставићемо оригиналан текст архитекте Андрије Маркуша, који је објављен у часопису Архитектура, у броју 61, већ давне 2003. године.

РЕИНКАРНАЦИЈА У АРХИТЕКТУРИ

Згради Генералштаба у Београду, дјелу арх. Николе Добровића, стално треба да се враћамо као
Горском вијенцу“, ишчитавајући га поново, у чему нам помаже што је то зграда - књига, са лијевим и десним странама и читко исписаним поглављима.

Генералштаб је горски као
Горски вијенац“, не само што је у облику кањона с каменом који га свугдје, по висини и ширини, прати. Ово генијално дјело носи, као и Горски вијенац“, дубоки жиг страдања од несразмјерно веће силе, носи све, сем у мукама писану посвету Праху оца Србије.Горски вијенац“ је толико вриједан да се више, са свим особеностима, не може поновити у књижевности сем, ево, у архитектури - реинкарниран у објекат Генералштаба.

Почев од 1954. године, када је пројектован, и 1957. до 1963. године, када је изведен, па све до данас, вријеме га је строгим судом није окрзло или му какву ружну патину оставило. Окрзло га је, дубоку му је рану оставило невријеме, НАТО бомбардовање 1999. године, у којем су и Енглези учествовали. А управо су они Добровића 1953. године прогласили ванредним чланом Краљевског института британских архитеката... Једном су га искористили да демонстрирају културу, а други пут некултуру, чедоморство без примјера.


Ту, између двије гране рањеног Генералштаба остаће Европа са ајфеловским и бигбеновским кулама трајно уклијештена на кољенима.

Објекат Генералштаба уздиже се к небу у два правца, као раширеним рукама, степенастим ходом Зосерове пирамиде, утиском да је стигао, да је небо дотакао. Уздизао се растављајући двије гране, не да би их удаљио, но још чвршће захваћеним простором спојио... Спојене гране, спојене стране у небо, с неба, вољом Европе бомбама је у прасак претворено.

Контура објекта као да прелази улицу, иако неотеловљена, доприносећи утиску свођења, које није само у контури. И у другим правцима примијењена су слична пењања, које, са осталим поступцима у асоцијацији, доприноси утиску апсрактно препричане располућене Вавилонске куле.

Ритмичким и наглашеним скоковима у свим правцима, како у обликовању, тако и у примјени материјала, од перфектно глатких површина до буњастог камена квадратног облика, који се у слободној интерпретацији издигао изнад припадајућег изворног терена, вјештим поступцима мимо навикнутих, остварена је милозвучна посебност и помак у архитектури ових простора с краја педесетих година.

Генерација која се тих времена сјећа, или било ко други, када скине око нас набацаје времена од многих примјера насталог егзибиционизма, уочиће ову зграду као природно и одмјерено настали вриједни кристал.

Нема коментара:

Постави коментар