четвртак, 16. јануар 2014.

Десет година од смрти арх. Уроша Мартиновића | 2004 - 2014

На данашњи дан, пре десет година тачно, преминуо је наш архитекта Урош Мартиновић (1918-2004). Поводом десетогодишњице објавићемо неколико занимљивих текстова о овом аутору.

Свакако пажњу привлачи текст архитекте др Михаила Чанка, који је у свом часопису АРД Ревју“ (ARD Review), још 2004. године, описао своје виђење архитекте Уроша Мартиновића.
У наставку чланка преносимо тај текст из 2004. године: 

Пре пола века, тачније, у октобру 1953, пошто смо сретно уписали трећу годину, пружила нам се прилика да сами бирамо пројектантски атеље у коме ћемо наставити студије. Ако се не варам, било је пет атељеа у којима су наставу водили професори М. Бајлон (M. Baylon), М. Злоковић, С. Клиска, Д. Леко и Б. Несторовић. Било нас је пет ортака који смо већ кидисали на конкурсе, али смо се поделили тако што су Ива Петровић и Ива Симовић отишли код Злоковића, а док смо Леон Ленарчич, Миша Митић и моја маленкост изабрали атеље проф. Клиске који је тада био један од највећих стручњака у земљи за здравствене објекте и јасно опредељен за тада тек продирућу Модерну. Никада се нисмо покајали због избора, али не толико због професора Клиске, колико због његова два, већ по мало закаснела асистента Милорада Пантовића и Уроша Мартиновића, који су били мудри педагози и велики архитекти и драги пријатељи. Посебно присан контакт остварили смо са Урошем који нас је чак припустио у свој кабинет, где смо могли да се башкаримо као код своје куће, па чак и да радимо конкурсе, што смо издашно користили па и преко сваке мере. Постали смо рутинери спремни да у року од недеље-две одрадимо било који конкурс, а Урош нас је због тога родитељски прекоравао. Тако је једном ишао на неки пут у Црну Гору, па нам на растанку каже: „Ја сада идем на три дана, а ви ми чувајте атеље. И немојте, 'бем ви бога, да за то време здрљате опет неки конкурс!“ Рече он то у шали, а ми како он на врата, одмах се бацисмо на један конкурс чије смо подлоге већ припремили. Радили смо као бесни и рачунали да ће се трећег дана Урош вратити поподне. И тако таман ми почели око подне да се пакујемо, кад ето њега на врата. Одмах је сео, опсовао као на одласку и кратко наредио: Отварај то!“, а ми као зецови, дрхтимо не што се бојимо њега, већ овога шта ће рећи... Гледа он пажљиво, скенира мало пројекат, мало нас па каже: Биће откуп, оца вам фушерског!“ И тако је и било. Непогрешиво је умео да оцени све и сваког у професији, али никада није био непријатан ни зао, добар човек је био!
01 | Aрхитекте Михајло Митровић (1922) и Урош Мартиновић (1918-2004);
Професор Клиска је умео да цени какав је ко, али Урош је могао више - он је умео да процени и шта ко може. Клиска је из целог атељеа ценио само двојицу: Мишу Митића за кога је тачно констатовао да је ван свих категорија и Славка Вулешевића кога је сматрао идеалним сарадником, тако да се и Славко (чији је један пројекат приказан у овом броју) касније развио у врхунског експерта за здравствене објекте. Ми остали смо за њега била само сива маса“, али не и за Уроша, који је умео да цени експресионистички израз једног Вукоте Вукотића и кристално јасни пуризам Леона Ленарчича, па је мудро подупирао и моје крајње муцајуће наклоности према Рајту (F. L. Wright), које сам касније несрећно запустио одајући се алкхолоизму Индустријске Модерне.

Причали су нам да је на факултету неколико година раније било свакојаких погромашких догађаја, али нас је, срећом, то мимоишло. Није било много комуниста, па је атмосфера била сасвим пријатна. За то су у великој мери била заслужна двојица асистената, Богдан Богдановић и Урош. Били су комунисти али не и комуњаре! Увек су смиривали спорне ситуације и избегавали драматичне обрачуне. Сећам се да је једну такву комуњару више изигравала него што је била секретарица Петрана, код које је Урош често пио кафу. Седи он тако једног дана, пије кафу и чита тек дозвоољени Политикин забавник“ па се смеје из баса: Хо, хо, хо... Е, ови Пајко вазда најебе!“ То се прочуло по целом факсу у року од пола сата и некако се свима свидело. Бог ће га знати зашто.

Наша година није била велика, негде око 80 нас и само неколико комуниста, а међу њима две комуњаре (мање више). Када су на крају студија Миши Митићу и мени накарикали карактеристике по којима смо испали државни непријатељи број 1 и 2, ми удри у кукњаву код Уроша, а он среди ту ствар у року од 24 сата. Урош просто није трпео никаква злостављања, то му није пријало... У знак захвалности никада му нисмо испричали шта смо све током студија радили тој двојици и како смо их зезали као мале мајмуне!

А да је још у то доба био моћан архитекта, био је, свака му част! Потпуно свестан кризе у коју је из дана у дан све више упадао послератни Интернационални стил, он се у свим својим пројектима успешно упињао да избегне монотонију и зграду учини препознатљивом. Може се рећи да је Урош био једаон од протагониста тзв. Позне Модерне (термин Чарлса Џенкса), и да је оформио читаву плејаду даровитих момака и девојака који су касније наставили његовим путем.

Урош је био велики мајстор да цени и оцени пројектантску ноншаланцију. Када он за нечију скицу каже Круто је...“, тај несрећник мирно цепа планове и почиње све испочетка. Сматрао је да концепција треба да буде јасна, прегледна и логична, није био од оних који су сматрали да се иза једне глобалистичке архитектуре могу крити разне функције (као код Мис ван дер Роа, на пример).

У серији необруталистичких реализација посебно место (бар за мене) заузима пословни комплекс у улици 27. марта (данас краљице Марије) у Београду који се градио преко 18 година и који је током времена трпео разноразне измене. Па ипак, и поред свих искушења, ради се о једном јасно артикулисаном и, за наше услове добро изведеном комплексу који још увек одлично функционише и добро маркира простор између улица 27. марта и Кнез Данилове.
02 | Изградња пословног блока центра Палилуле са облакодером „Инекса“ у Београду (1967-81);
 Пред сам крај студија позове Урош Леона Ленарчича, Мишу Митића а и мене да радимо идејно решење за београдску душевну болницу и тако ради информација одемо ми у постојеће рушевно здање на Губеревцу код дикректора др Жуће, Урошевог пријатеља (појма немам како му је било право име). Др Жућа телефонира и гледа како ми зјакамо на неке чудне слике на њеогом писаћем столу и гласно коментаришемо шта ли би оне требало да представљају. Неке драматичне али не и довољно експлицитне сцене, па ми пустисмо машти на вољу заједно са Урошем. Када смо завршили са торокањем каже др Жућа: Е, баш лепо, господо, ове слике служе за дијагнозирање појединих друштвених поремећаја, па са задовољством могу рећи и да сте сви колико вас има зрели за хоспитализацију.“ Поче он да наводи неке манијакалне депресије, латентне шизофреније, параноју и ко зна шта све још, али га Урош прекиде, опет уз крепку псовку и постави ствари на своје место. Ништа од посла није било, а ми смо након тога брзо дипломирали и отишли својим путевима, тако да са Урошем ја више нисам сарађивао, док су Леон и Миша са њим, Милетом Главичким и Дулетом Хијаватом заједно као коаутори сарађивали на изради Урбанистичког плана централне зоне Новог Београда и то је испало како треба, само није довршена како треба, што је уосталом одлика свих наших великих операција.
Занимљиво је да акутни Wrightitis“ није сасвим мимоишао ни Уроша. Користећи се троугаоним модулом он пројектује шармантни мали тржни центар Фонтана“ на Новом Београду. У своје време је овај мали објекат био велика атракција јер је својим неуобичајеном основом пријатно освежавао доста монотону ортогоналну матрицу овог дела града.

Са Урошем Мартиновићем гаси се плејада раних послератних модерниста у Београду, који су издишући Интернационални стил превели у живахније воде истраживањем нових путева и могућности. Међутим, његов педагошки рад ни у чему не заостаје иза његове пројектантске праксе. Изнедривши целу плејаду изузетних архитеката који су наставили и надградили његово дело, Урош се умногостручио, а многи ђаци његових бивших ђака, можда не знајући, носе у себи нешто од његове крви, они су његови унуци...

Постоје усамљени и аутохтони ствараоци, који нити нешто другима дугују, нити ко ишта њима дугује, као што је био Вукота Вукотић који никога није хтео да опонаша. Међутим, постоје и људи који као да су створени да своја знања и умења несебично зраче и преносе на све који га окружују, не тражећи ништа за узврат. Духовно зрачење Уроша Мартиновића је било дуго и моћно, и оно још увек делује преко његових наследника и свих оних којима су на срцу искреност, јасноћа, знање и високи професионализам. Он није био само личност, он је био институција!

М.Ч.

Нема коментара:

Постави коментар