среда, 20. мај 2015.

Песма архитекте Милана Максимовића о Првом саветовању архитеката и урбаниста Југославије у Дубровнику 1950. године | 1951 - 2015

У првом броју словеначког часописа »Архитект« из 1951. године објављена је песма архитекте Милана Максимовића о Првом саветовању архитеката и урбаниста Југославије у Дубровнику 1950. године.
Боже мили, на свему ти хвала,
Што се чини у том Дубровнику.
Навалила сила и оргија
Све на избор архи-архитекта.
Дочека их Козлићу Милоше
на лијепој станици Дубровској.
Смјестио их лијепо господски,
Дочека их ка рођену својту.
Неке врже кули у подруме
Неке баци на мансарду горњу.
А храни их кољем и купусом
И шалатом и пататом разном.
А радно им време прописао
Од изјутра, како гране сунце
Па до мрака, до звјезде Данице.
Ал' ту браћа тврда срца била
Па од ока сузу не пустила.
Изиђоше пет-шест побратима
Прочиташе неке реферате.
А у њима свашта доста беше,
Свашта доста – понајвише ништа.
Онда браћа савјет учинише
Да међу се подјеле задатке.
Један узе урбанизам клети
Други узе Кирајђиско стање
Трећи узе индустрије градњу
Осталима као шта допане.
Монтажери монтажу узеше
Неки други друштвене објекте.
А брат Ива, Невен и Дероко
Прихватише некакво наслеђе
Да га дјеле како но су вјешти.
Рачунају: биће сваком доста.
Боже мили, на свему теби хвала,
Сад да видиш чуда големога
Кад се створи кавга од наслеђа.
Дохвати га Шегвићу Невене
Виче: »Не дам 'ор је ово моје,
Тко ми узме – разбићу му главу.«
Ал се не да Грабријан војвода,
Вуче себе, не пушча Невену:
»Мој Шегвићу, мој лепи Невене,
Није теби татко оставио,
Но је ово наше заједничко,
Већ ако ћеш да тебе остане
А ти хајде да мегдан дјелимо
Видјећемо на ком ће остати
На ком ће остати наслеђе.«
Да не беше Ђорђа и Ивана
Хоћаху се поклати витези,
Злаћанима да с' пободу ножи.
Но се и та кавга завршила
Кад ал ето архи-архитекта
Засједнули у сред Дубровника
Отворили дебат-дискусију...
Сад да видиш Јозефа Кортуса
Кад закачи Добровић Николу
Закачи га испод џигерице
Под ребарце, гдје му срце бије.
Ал се не да Никола војвода
Већ он вели дјетету Јозефу:
»Мој Јозефе, чедо моје драго,
Давно тебе нису отимали
Нијесу те салвали батина.
Него, знадни, нек је знано свима:
Ако ли ме будеш завитлаво
Ја ћу послат Злоковић Срђане
Промјенићу име и презиме.
Онда знадни да ти ј' црни петак
Бери кожу на шиљак, дијете.
Треснућу те међу очи чарне
Оба ћу ти ока испанути...«
Мало било – дуго не трајало
Стишала се и та грдна гужва.
Ал сад дође скуп свијех скупштина.
Сад нам ваља закључак дон'јети.
Отпоче се читање предлога.
Сваки вели: – ми смо били кратки,
– У свакога читања два сата.
Досади се сиротињи раји.
Те је жељна вечере и вина.
Пак ријеши сложно једногласно:
Комисија сјутра нек засједа
Нека она с тијем трља главу,
А ми хајдемо, браћо и дружино,
Хајдемо, браћо, да повечерамо.
01 | Часопис »Архитект« | 1951. године

Нема коментара:

Постави коментар