уторак, 24. април 2018.

Архитектура Ниша | емисија „АрхиНиш“ | 2018 | 13

У продукцији Нишке телевизије настала је емисија „АрхиНиш“ која приказује значајна архитектонска дела овог града у југоисточном делу Србије. У овом чланку биће приказане тридесет седма, тридесет осма и тридесет девета епизода: 

Епизода 37 - Палата Николе Јовановића

Епизода 38 - Владичански двор

 Епизода 39 - Суд

субота, 31. март 2018.

Хуманост и простор: осврт на Кристлову изложбу у Музеју за архитектуру и дизајн у Љубљани | 2018


Крајем децембра прошле године у љубљанском Музеју за архитектуру и дизајн отворена је изложба под називом Станко Кристл, архитекта: хуманост и простор (кустоси: Тадеј Глажар, Тина Грегорич и Маја Вардјан). О Кристловој архитектури у нашој средини се данас веома мало зна, док његове реализације на простору Србије још увек чекају да буду подробно истражене и вредноване. Ова изложба и планирана монографија за пролеће представљају веома вредан материјал који ће бити од велике користи домаћим истраживачима приликом утврђивања Кристловог доприноса у нашој средини, за који искрено верујем да је изузетно велик, нарочито на пољу здравствених објеката.

01 | Комплекс Клиничког центра у Љубљани | Фото: арх. Г. В. Анђелковић
На самом почетку изложбене поставке, као својеврсна увертира у Кристлову архитектуру, посебну пажњу привлаче прецизно израђене макете oд дрвета. Оне на врло једноставан начин посматрачу, било лаику било стручњаку, пружају први опредмећени додир са архитектуром овог аутора, и то кроз различите пројектне задатке: једнопородичне и вишепородичне стамбене објекте, школе, вртиће и болнице. Ове просторне приказе додатно допуњује жива (снимљена) реч аутора преко столних дисплеја и слушалица.
У малом, може се рећи интимном простору, симболично названом Кристлова соба, уочавају се два стола на којима су изложени ауторов дипломски рад, конкурсни рад за ЦК КП Македоније у Скопљу, свеске, преводи значајних страних аутора из oбласти архитектуре, новински написи и тако даље.
У преостале две веће просторије, тематски подељене (стамбени и школски објекти/здравствени објекти и споменици), могу се детаљније сагледати пројекти овог словеначког аутора.
Изложба траје до 27. маја текуће године.

02 | Вртић у Љубљани | Фото: арх. Г. В. Анђелковић
  
На крају треба рећи да се ове године навршава десет година од смрти нашег архитекте Славка Одавића (1932–2008). Управо је на рад и дело овог нашег аутора, иначе најбољег студента и првог дипломца из генерације 1951. (студирао са Л. Ленарчичем, М. Митићем, И. Петровићем и М. Чанком) на београдском Архитектонском факултету, те добитника Табаковићеве награде 2004. године за целокупно архитектонско стваралаштво, утицао Кристл. Двогодишњи рад у његовој пројектантској групи (1972–74) у Љубљани пружио му је могућност праћења разраде пројеката за тада актуелне болнице у Копру (СР Словенија), Дубровнику (СР Хрватска) и Сомбору (СР Србија). Кристлов утицај примећује се на бројним Одавићевим реализацијама здраствених објеката у Новом Саду, као што су на пример Домови здравља у Булевару Цара Лазара 77 на Лиману III и Булевару Слободана Јовановића 9 у Новом насељу (Октобарска награда Новог Сада за 1986. годину). Посебно треба истаћи детаљ да је Одавић као једини архитекта из наше средине учествовао са словеначким тимом (С. Кристлом, В. Доленц, П. Читракар, А. Радилович, В. Кожељом и М. Видмар) на пројектовању Клиничког центра у Новом Саду (1976–82) у Хајдук-Вељковој улици 1–9, који сплетом околности није у потпуности реализован. На том комплексном и захтевном пројекту посебно се истакао у примени стеченог словеначког искуства при пројектовању зграде Поликлинике Медицинског центра, која је данас у склопу Клиничког центра Војводине.

Аутор текста: арх. др Г. В. Анђелковић
Аутор фотографија: арх. др Г. В. Анђелковић

понедељак, 05. март 2018.

У заштиту Париске даме | 2018

Иако сам половином јануара добронамерно скренуо пажњу запосленима из Музеја савремене уметности на злоупотребу термина Зграда за сликаре, који су на мој захтев заменили доста пригоднијим термином Зграда за уметнике, морам јавно да констатујем да, из мени непознатог разлога, тај поменути термин и даље злоупотребљавају и систематски крше моје ауторско право, и то нарочито кроз медије. Врхунац те злоупотребе, једног непрофесионализма, али и непознавања приче о овој Јовановићевој згради у Париској улици 14 потврђује један новински чланак у којем се термин Зграда за уметнике представља давно заборављеним београдским топонимом. Иако сам више пута писао новинарки (од 2. фебруара текуће године), госпођи Миљани Краљ, и скренуо пажњу на кршење мог ауторског права и изношења неистина о овој згради у дневној штампи, она не намерава да поправи учињену грешку (што је дужност самог дневног листа Вечерње новости). Оно што је најгоре, она уопште нема осећај одговорности, нити стида да је тиме направила несагледиву штету. Зато као велики познавалац ове Јовановићеве зграде, како у погледу архитектуре, тако и у погледу њених првих корисника, наших еминентних и цењених уметника, морам јавно и гласно да демантујем ово фабриковање неистините приче и стварање неке нове (квази)историје о овој Јовановићевој згради од стране нестручних и некомпетентних људи, те да станем у заштиту Париске даме. Ово чиним такође и због будућих генерација истраживача како би били упознати са правом страном приче о овој згради.

01 | Зграда за уметнике у Париској улици 14 | 1956-60 | Фото: арх. Г. В. Анђелковић
У мом првом научном раду о овој згради, који је објављен у угледном часопису Наслеђе 2014.године, први пут сам користио термин Зграда за сликаре, који је прихваћен од стране мојих колега, па потом и од свих осталих. Даљим истраживањем ове сложене теме у својој докторској дисертацији, али и у каснијим новинским написима променио сам термин у Зграда за уметнике. Сматрао сам тада, као што сматрам и сада, да не треба издвајати и фаворизовати једну групу уметника, већ указати на то да су у тој згради стварали људи из различитих грана уметности – сликарства (М. Шербан, И. Табаковић, С. Аралица и П. Милосављевић), архитектуре (М. Јовановић, Д. Милосављевић и Р. Загорчић) и музике (Ж. Здравковић). Дакле, то није неки стари београдски топоним, већ моја терминолошка кованица новијег датума, коју, нажалост, злоупотребљавају поједини запослени у Музеју савремене уметности кроз штампане и електронске медије, радећи свесно или несвесно против ове зграде и њеног аутора, и то у години када се обележава 15 година од смрти архитекте Мирослава – Мирка Јовановића (1924 – 2003). Зато користим ову прилику да још једном јавно апелујем као неко ко је упознат до детаља са настанком ове зграде, њеном архитектуром и животом њених првих корисника да се овај мој термин не злоупотребљава више, већ да се у складу са академским и цивилизацијским нормама наведе аутор истог приликом његовог коришћења у било ком облику, као и на то да се не фабрикују неистините и неаргументоване приче. 

Aутор текста: арх. Г. В. Анђелковић
Аутор фоторгафије:  арх. Г. В. Анђелковић