Музеј југословенске револуције (2) | Aрх. Вјенцеслав Рихтер

  

  У првом чланку биле су уопштене информације о музеју: где се налази, какви објекти га окружују и слично. Оно што би требало поменути, а то је да првобитни положај Музеја револуције требао бити позициониран на крајњем делу шпица ушћа река. После је локација промењена и објекат је пребачен у онај контекст између Палате „Србија”[1] и Пословног центра „Ушће”[2].

 

  Првобитна позиција Музеја југословенске револуције је добро описана у књизи „Нови Београд: оспорени модернизам”, проф. др Љиљане Благојевић.[3]

Конкурс се заснивао на предлогу регулационог плана да се у делу приобаља, у којем је већ започела градња Музеја савремене уметности, формира седиште нових музеја, са свечаном приступном алејом. Терен на којем је у оквиру конкурса био предвиђен Музеј револуције, налазио се у тежишту троугаоног трга и у оси проспекта од зграде ЦК према ушћу Саве у Дунав. Предвиђена алеја полазила је од зграде ЦК тако да тангира кулу са леве стране, и завршавала се објектом Музеја револуције на централној позицији урбанистичке композиције. Етнографски и Природњачки музеј у предњем плану, и Музеј савремене уметности и уз њега одређен простор „резерватa” Музеја у залеђу према Дунавском кеју, формирају у овом плану десну половину целине, док објекти Партијске школе и неспецифицирани објекти, у плану названи „резервати”, симетрично допуњују леву страну композиције.[4]

   Истраживањем и прикупљањем материјала за своју мастер тезу дошао сам до још једног цитата који говори о промени саме локације Музеја. Овај цитат најбоље описује мењање контекста Музеја револуције.

Том променом локације, и његовим постављањем у низ објеката који репрезентују политичке моћи управљачког града, Музеју револуције је одузета улога у политици културе, а дата искључиво идеолошка улога, инвестирана у политику моћи. Пројектован је и нови „свечани” приступни трг, који би „садржавао револуционарну тематику”  – „у средини трга горела би вечна ватра у спомен палим борцимa”, а „потез би се завршавао једним постаментом испред зграде Музеја, на коме би била постављена скулптура председника Републике Јосипа Броза Тита”.[5]

Изглед урбанистичке композиције и позиције Музеја револуције

  У даљем наставку чланка, писаћу мало о историјату овог пројекта и недовршеног здања. Конкурс за Музеј револуције је расписан 1961. године и награду је добио архитекта Вјенцеслав Рихтер (Vjenceslav Richter). Наиме, требало би рећи да прва награда није додељена, али су зато додељене две друге награде, које су представљале основ за изградњу овог здања. Одлука је пала на Рихтерово решење.

  Градња је почела тек 1978. године. Решење је претрпело неке измене, али је суштина остала иста. О самом концепту и идеји писаћу у наредном чланку у сваком случају. Градња музеја прекинута је 1981. године, под изговором да нема довољно финансијских средстава да се радови наставе. Мој став је да је ту значајну улогу играла политичко-идеолошка околност у тадашњој Југославији, што сам описивао у својој мастер тези, као хронологију развоја овог пројекта. 

  Дан данас то здање стоји недовршено. Темељи и подрумски део овог објекта на најбољи начин осликавају крај револуције и пропаст једне идеологије. Како год да се окрене, ово здање је ипак требало да буде завршено или да поприми неку адекватну функцију, која одговара како нашем времену у којем живимо тако према изграђеном (пројектованом) простору подрумског дела. Данас је тај простор стециште бројних бескућника који ту живе.

Замишљен изглед музеја

  Те 1981. године, градилиште Музеја револуције је било ограђено оградом, да би је људи рушили 1991-92. године, док на крају није била уклоњена. Тиме је приступ том месту био омогућен. То је резултирало да бројни бескућници живе у великим просторијама или малим пролазима са једне стране, а са друге то је постало место где су се клинци из суседних блокова скупљали.

  У трећем чланку, више ћу писати о свом искуству везаном за тај подрумски део и дотаћи ћу тему функције постојећег простора који познајем дуги низ година и који сам истраживао како бих направио адекватну реконструкцију постојећег дела за свој дипломски рад.

[1] раније Савезно извршно веће, Палата федерације.
[2] раније Зграда друштвено-политичких организација, ЦК СКЈ.
[3] Љиљана Благојевић је ванредни професор на Архитектонском факултету Универзитета у Београду.
[4] Благојевић. Љиљана, Нови Београд оспорени модернизам, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2007, стр. 224
[5] „Текстови, нацрти, фотографије пројекта Музеја револуције народа и народности Југославије”

ПРВИ ЧЛАНАК

Монти Пајтон | Архитекте

Комичан клип о нама архитектама и на тему становања. Погледајте у сваком случају:

СРЦ „25. мај” | Иван Антић

Аутор и пројектант: академик проф. Иван Антић, дипл. инж. арх.
Пројектанти конструкција:
- олимпијски базен: Петар Дамјановић, дипл. грађ. инж
- ресторан са кугланом: мр Сава Вукелић, дипл. грађ. инж.
Пројектанти инсталација: „Југофунд”, „Косово-пројект”, „Јанко Лисјак”, „Давид Пајић”
Пројектантска кућа: Завод за пројектовање ГП  „Рад”
Извођач радова: ГП  „Рад”
Време изградње: 1972-73. године 

Изглед СРЦ „25. мај”

  На десној обали Дунава, на површини од 9 ha смештен је спортско-рекреативни центар комплетног садржаја. 

  Садржи спортску дворану, отворене и затворене базене, ресторан са кугланом, сауне, отворене спортске терене и слично. 

  Овој архитектонској целини посебан акценат даје ресторан на конзолама дужине 19 m.

Поглед са шеталишта

  Кров покривеног олимпијског базена је од хиперболично-параболоидне преднапрегнуте бетонске љуске, дебљине 7 cm, на основу ромба, са распоном по дужој дијагонали 107 m, а краћој 60 m. У најнижим тачкама кровне љуске формирају се коси стубови „опорци” који су међусобно повезани затегама од преднапрегнутог бетона. 

  Зграда је фундирана на франки пилонима носивости 80 t.

Поглед из ваздуха

Извор: Јованка Арсић (1997). Грађевинарство Србије. Београд: Министарство грађевина Србије

 

Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects”

Филм „Архитектура Сплита” | 2008

Филм  „Архитектура Сплита“ снимљен је током 2008. године у Сплиту, у далматинском граду на Јадрану. У филму се приказује архитектура тог града, амбијенти, улице и слично. 

 Први део:

Други део:

Трећи део:

Досије „Метропол“ | 2011

01 | Хотел „Метропол“ - некад

Oвај чланак је посвећен реконструкцији хотела „Метропол”, архитекте Драгише Браошвана. Пре свега, морамо мало да се вратимо у скорашњу прошлост. Дакле, реконструкција делa архитекте Брашована је почела отприлике 2007. године. Нови инвеститор који је купио објекат je грчки хотелијер Јоанис Николаус Даскалонтанакис (извор). Дакле, хотел је прешао у грчке руке.

Од 2007. године почиње реконструкција која је стала већ 2008. или 2009. и објекат стоји запуштен неколико година. У јулу ове године, поново је настављена такозвана реконструкција овог задња, највероватније због увођења пореза на ружноћу (извор). Најзад се неко сетио у овом граду...

Но, да се вратимо на саму реконструкцију „Метропола”. Почетком октобра, имао сам прилике да присуствујем неколико дана на лицу места, на самом градилишту. Оно што сам затекао је тешко описати... Најкраће речено, стање је хаотично и катастрофално... Током боравка, направио сам мали видео запис стања, те овом прилико приказујем у овом чланку. Реч је о ексклузивним снимцима који су направљени пре две недеље. Снимак:

У овом снимку су приказана стања хотелских јединица, крова хотела, главног хола у приземљу и простори анекса (на месту где је некад био ресторан). Да ли је заиста оволико могло да се уради за четири године? Или је нешто друго питању? Вероватно нећемо доћи до одговора. Остаје нам да наслућујемо шта је у питању....   
Покушаћу кроз једну причу да опишем мало ситуацију. Прича је у неку руку комична, али у себи има дозу ироније и трагичности.

Причају српски и грчки архитекта око реконструкције „Метропола” у Београду:

С. архитекта: „Да ли знаш ко је пројектовао ,Метропол', овај хотел који сада реконструишеш?”
Г. архитекта: „Не, не знам...”
С. архитекта: „Па ,Метропол' је пројектовао арх. Брашован...” (прекида Грк)
Г. архитекта: „Где живи? Где ради?”
С. архитекта: „Па... Он није више међу живима... Он је славни архитекта мо...” (опет прекида)
Г. архитекта: „Е, штета! Таман сам хтео да га питам за оне преградне зидове од опеке које сам морао да рушим...”

Српски архитекта гледа ћутке свог грчког колегу, мислећи да се шали... Али кад је схватио да је Грк озбиљан и да стварно тако мисли, само се окренуо и рекао у себи:
- Ј....е, са каквим моронима ја радим...
  И наравно дао отказ и напустио посао... 

02 | Главни хол у приземљу, октобар 2011. године

Ова прича је нажалост истинита и стварно се десила почетком октобра ове године, на самом градилишту. Сведок сам ње. Поука ове приче је свакако да ако ми не умемо да ценимо и поштујемо своје наслеђе и оно што имамо, неко други, неки туђин, тек поготово неће. У неку руку смо сами, као струка, одговорни за неке ствари које се догађају. Но, да не дужим на ту страну. Морамо се сви запитати докле смо стигли и у ком правцу иде наша струка. Морамо имати неки кодекс и принцип понашања, неке црвене линије, испод којих нећемо ићи. Знам, сви ће рећи „па криви су инвеститори”, „од инвеститора све зависи” и слично. Али хајде да пробамо некако да побољшамо стање. Свима ће нам бити боље. Вреди покушати, ништа се не губи...

Као што сам горе написао, стање је хаотично. Малтене се ради без пројекта. Постоје цртежи, али су у најмању руку нетачни, бар што се тиче димензија. Све што је постојало у старом хотелу је срушено. Необично ми је да су сви зидови били лоши и да их је све требало срушити. Али шта је ту је. Дакле цео простор је био слободан и поново започет постављањем гипс-картонских зидова. Онда су радови стали, и ове 2011. године је поново почело са постављањем и преправљањем тих зидова по принципу „демонтирај-монтирај”. И тако у круг... 

То иде до те мере да се мора на лицу места све премеравати и проверавати димензије. Да не кажем да се на једном спрату десило да је последња соба у тракту била мања за један метар у односу на остале. Мајстори су радили по цртежима пројектанта... 

Поменућу и неке рокове који се планирају. До 15. јануара 2012. године, дакле следеће године, планирано је да се заврши кула са улазним холом и лобијем. Да ли ће тако бити или не, време ће показати. За сада радови иду споро и килаво. До 15. јанура 2013. године, хотел би требало да буде комплетно завршен са свим анексима. Гледано овако, са моје стране, чисто сумњам да ће бити тако...

Моје неко лично мишљење да је вођење ове реконструкције врло лоше и врло понижавајуће за младог архитекту, као што сам ја, пуног ентузијазма и наде. Такође, чини се ми да је веома неозбиљно и непрофесионално. Надам се да су старије колеге сличног става као што је мој. Бар се надам... Ја сам само једна риба у бари пуној крокодила. Али ваљда имам неки облик савести и етичког кодекса... Што можда није лоше...

У даљем наставку чланка, приказаћу Вам цртеж и изглед једне хотелске јединице која се ради по плану реконструкције, до којег сам дошао сасвим случајно. Ово је цртеж једне хотелске јединице која се изводи:

03 | Основа једне хотелске јединице

Да мало анализирамо ову основу. Искрено, није ми јасно шта је фалило претхнодним јединицама пре реконструкције. Знам пројекат арх. Брашована и чуди ме да су кренули са стопроцентним рушењем... Оно што се види на овом цртежу, а то је да купатило има транспарентне отворе. Обратите пажњу на којим местима. Један отвор се пружа на линији када - кревет. Дакле, неко ко лежи, спава, може да гледа неког док се тушира. Затим, други отвор који је са леве стране од врата (када се улази у ову једииницу, на цртежу десно), отвара се поглед према кади исто, али кад се мало зађе у собу и према wc шољи. Ја се свакако не бих осећао пријатно у оваквом простору. Нема уопште приватности... Да ли би Вама било пријатно да боравите овде? Мени су лично боље биле Брашованове јединице од ових грчких. Једноставно, Београд није Паралија, и крај! Поготово када је реч да би ово требало да буде хотел од пет звездица...

Идемо даље. Овако изгледа у стварности једна таква јединица:

04 | Изградња једне хотелске јединице

Надоградња, која је планирана, је под знаком питања. Прво што за њу не постоји прави пројекат (постоје неке назнаке да би ту требало да буду јединице, али је све на нивоу идејног решења), те се она оставља увек за касније. Током боравка, стекао сам утисак да би било најбоље да је и нема, јер не знају шта ће са њом. Да је сруше скупо им је. Дакле, мора некако да се настави. Овако изгледа, рецимо, поглед низ ходник прве етаже према тој надоградњи:

05 | Поглед из ходника куле хотелаИзградња

На крају, биће још једна слика. Реч је о ситноребрастој таваници у простору који је некад био ресторан. Тачније у оном анексном делу према раскрсници Булевара краља Александра и Карнегијеве улице. Овом сликом завршавам овај чланак. Уколико дођем до још неког материјала, потрудићу се да га презентујем, мада мислим да је и ово довољно и јасно.

06 | Ситноребраста таваница

Предавање „Рајачке пивнице“ | Арх. мр Ђорђе Алфиревић

20. октобра ове године у амфитеатру Архитектонског факултета Универзитета у Београду, одржано је предавање архитекте Ђорђа Алфиревића, у склопу предмета „Уметност у јавним градским просторима - Public Art and Public Space – THE ART OF WINE - ВиноГрад“, професора доцента Зорана Ђукановића.

Тема предавања је била „Рајачке пивнице“. Предавање је у суштини било конципирано као презентација магистарског рада архитекте Ђорђа Алфиревића.

Снимак предавања (има пет делова):

Први део:

Други део:

Трећи део:

Четврти део:

Пети део:

У мају ове године је била и промоција истоимене монографије у Свечаној сали Архитектонског факултета у Београду. У овом чланку има више речи о томе.

Блог архитекте Душана Бошњака | 2011

Блог под називом „Архитектонски факултет у Београду“ води колега, а сад архитекта, Душан Бошњак. Први чланак на блогу објавио је, сада већ, давне 2006. године. Колега Дуле Бошњак на свој начин приказује студије на Београдској школи архитектуре, шта га је све снашло, своје виђење о пролблемима са којима су сусретао и много слично.

У неку руку представља аутобиографску причу која је обележила тај период живота аутора блога, архитекте Душана Бошњака. Препоручујем да погледате блог, потогово најмлађе колеге, бруцоши.

Слика са блога „Архитектонски факултет у Београду”

А Р Х И Т Е К Т О Н С К И   Ф А К У Л Т Е Т   У  Б Е О Г Р А Д У

Виртуелна галерија конкурсних радова за стамбени комплекс „Др Иван Рибар” | 2011

  На страници „Српски архитекти/ Serbian architects” је 19. октобра отворена виртуелна галерија пристиглих радова на конкурс за урбанистичко-архитектонско решење за стамбени комплекс у насељу „Др Иван Рибар” тј. западно од истоименог насеља (поред блока 72) на Новом Београду.

  За сада, у овом тренутку су окачена два пројекта:

1. Под шифром: 67890 |
Ауторски тим: Дарко Марушић, Миленија Марушић и мр Ђорђе Алфиревић

Пројектант: Бранкица Ковачевић

Приказ изгледа насеља и целине

2. под шифром: 22830 | 

Ауторски тим:  

Горан Анђелковић, M. Aрх. |

Ђорђе Николић,  M. Арх. |

Бојан Стевић, М. Арх. |

Др  Михаило Чанак, диа | 

Просторни приказ из птичије перспективе

3. под шифром: 12321 | 

Ауторски тим:

Зоран Рашевић, диа | представник ауторског тима

Горан Рашевић, диа |  

Александра Милић, диа | коаутор

„Aliquantum” доо | коаутор, организатор и спонзор ауторског тима

Просторни приказ целине

4. под шифром: 32000 | 

Ауторски тим: 

Бранислав Митровић, диа |

Јелена Кузмановић, диа |

Биљана Апостоловић, диа |

Јелена Перовић, диа |

Пројектанти:  

Катарина Тешић, диа |

Огњен Крашна, диа |

Сарадници: 

Драгана Граховац, диа |

Јелена Угрешић, диа |

Живорад Ђорић, диа |

Милица Ламбрин, диа |

Александра Праштало, диа |

Ghida Hashisho, студент |

Shereen Amarin, студент |

Немања Зимоњић, диа |

Консултант:  

Синиша Таталовић, диа |

Просторни приказ: 

Жарко Маја Узелац

Просторни приказ

5. под шифром: 22535 | 

Ауторски тим: 

Александра Шпијуновић, диа |

Александра Тодоровић, диа |

Петар Мишковић, диа |

Дамир Ћеско, диа |

Јелена Тодоровић, диа |

Ненад Шиљанић, диа |

Милош Мартиновић, диа | 3Д модел

Просторни приказ

  Уколико сте учествовали на овом конкурсу, а желели бисте да Ваш рад буде објављен на страници, контактирајте уреднички тим странице „Српски архитекти/ Serbian architects” на и-мејл: gioranoangelo@yahoo.com

  Што се тиче одабира прилога уколико се одлучите да Ваш рад буде постављен у виртуелној галерији на страници „Српски архитекти/ Serbian architects”  ево пар сугестија:

- карактеристични просторни приказ целине комплекса,

- карактеристични цртежи (Ситуација, основе, пресеци, ...),

- и типологија станова.

   Што се тиче броја прилога максимално до 6-7 како би сви радови могли да стану у један албум на страници и како би било све прегледно.

Л И Н К    Г А Л Е Р И Ј Е

Oд конкурса, преко Париза, до Метропола | 2010-2011 | 1

Овај чланак пишем поводом недавних догађаја који су ме силом прилика задесили јер сматрам да истина мора да изађе на видело. Ово је један од начина. Сматрам да о оваквим стварима треба говорити, а не ћутке их склањати испод тепиха, као да их и нема.

Назив овог чланка, одлучио сам да буде „Од конкурса, преко Париза, до Метропола”. Ова три речи су кључне и праве трилогију ове приче. У суштини, повезују три битна периода који су временски распоређени на следећи начин:

1. Како се радио конкурс – Представља почетак, фазу пројектовања и рада, анализу и истраживање; искуство и елан; велики такмичарски дух и жељу за пласманом и успехом;

2. Награде – Пресипање из шупљег у празно; све што је испод стола и што се не види голим оком;

3. и „Метропол” – Круна разочарења и неки облик растројства; доказ непоштовања и пропадање струке (гледано са ширег аспекта).

Време одвијања ове приче обухвата период од маја 2010. до октобра 2011. године, такорећи све до данашњих дана (још увек траје). Ово што ћу писати је оно што се мени десило и кроз шта сам прошао, и кроз шта још увек пролазим. Ово о чему пишем је личног карактера, индивидуалне природе, може се свакако посматрати из ширег угла, генерално као проблем струке. Нисам усамљени случај у целој причи. Зрно песка сам у овом безнађу наше струке која обилује проблемима, а мислим да се то односи и на цело српско друштво данас. Није ниједна област изузета ни имуна, па ни архитектура...

Чини ми се да само ја имам храброст да проговорим о стварима које се дешавају, а очигледно је да не би требало да се дешавају. Немам снаге, а ни намеру, да ћутим, већ на овај начин желим да опишем ситуацију. Немам ни разлога да се некога бојим и плашим јер говорим истину.

* * *

  Па да започнем... Од почетка. Почетак је увек тежак. Поготово када се пуно ствари деси у међувремену. У једном свеопштем лудилу треба повезати све чињенице и склопити мозаик приче.

Дакле, како би се разумело ово што се данас догађа мени, битно је се вратити на почетак целе приче, негде скоро годину и по дана раније. Био је месец мај. Тада сам завршавао четврту годину студија. Једног дана, на зиду ходника према студентској служби, видео сам плакат за један студентски конкурс. Морам признати да сам један од поборника да студенти још у току студија треба да раде што више конкурса, бар што се тиче архитектуре. У току мојих петогодишњих студија, учествовао сам на чак девет конкурса и доста ми је помогло стечено знање на њима у каснијем раду.

Плакат конкурса

Конкурс је расписан од стране српског представништва компаније Армстронг у Београду са врло инспиративном темом - Реконструкција изложбено-пословног простора своје компаније у Паризу.  Тема је била, могу рећи са ове дистанце, веома изазовна из разлога што је задатак био ентеријер. Наш факултет, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, нема више такав предмет у наставном плану који се бави унутрашњом архитектуром. Тако да сам имао мотива да пробам нешто ново, нешто са чим нисам имао раније додира.

Конкурс је званично почео 17. маја 2010. године. Услов да учествујем је био да сам студент Архитектонског факултета са простора Републике Србије. Крајњи рок за предају рада био је 17. септембар 2010. године. Дакле, било је четири месеца за израду пројекта, што је више него довољно. За то време је могло да се уради квалитетно решење.

Треба узети у обзир и друге околности. Крај месеца маја је крај семестра четврте године и тада почиње велика летња пауза. Дакле, било је доста времена за израду конкурса јер нису постојале обавезе на факултету. Тако да сам релативно брзо одлучио да кренем у акцију. Већ 21. маја сам се пријавио за тај конкурс, путем и-мејла. Врло убрзо сам добио повратни и-мејл са основом и пројектним задатком, као што обично бива на неком конкурсу.

У почетку, крајем маја тј. крајем семестра, бавио сам се тумачењем пројектног задатка. Нисам ниједну ситницу хтео да препустим случају. Хтео сам одмах да извучем све битне елементе за даљи рад.

Током краја семестра и предиспитног рока, бавио сам се анализом и истраживањем различитих обликовних могућности. С обзиром да је ентеријер у питању, било је од великог значаја наћи адекватне примере за оно што треба да се ради према пројектном задатку. Ово се односи поготово на поједине целине простора.

Тај аналитичко-истраживачки процес може да се подели у нека три нивоа разраде:

  1. Први ниво представљао је упознавање са врстама плафона које компанија Армстронг ради. Треба рећи да је то био један од задатака пројектног програма. Дакле, било је потребно испитати све обликовне могућности елемената и применити их на задатом простору, и наравно, оставити пројектантски траг у некој мери. 

2. Други ниво се односио на истраживање функционалног карактера простора. Пројектним задатком су биле задате одређене површине у метрима квадратним за просторе које треба да садржи тај изложбено-пословни простор у Паризу.

3. Трећи ниво представљао је ентеријерско, односно, унутрашње обликовање простора истраживањем истог, као и тражење адекватних примера који би одговарали задатом случају.

Овај део посла, у већој мери, завршио сам пре почетка јунског испитног рока. У току рока сам направио, разуме се, временску паузу како би се све слегло у глави. Некада је потребно у процесу пројектовања правити такве временске паузе јер нам се неки проблеми могу неприметно провући, а после их можемо констатовати и решити их.

Што се тиче самог простора, који је требало средити, у хаотичном је стању. Када гледате фотографије једноставно уочавате натрпаност и нагомиланост елемената. На први поглед се примећује нејасноћа и нечитљивост тог пословног простора.

Простор конкурсног задатка

Функцију сам решавао током јула месеца, дакле после свих испита у јунском року. Ако се погледа основа коју је требало решити, може се рећи да је била веома краката, са пуно незахвалних углова који су представљали, у неку руку, проблем. Да задатак буде тежи јесте и различитост висина у простору, те су се оне кретале од 2.10 до 4.20 метра, што су заиста велике разлике. Но, да се вратим на основу. Још један од присутних проблема био је тај што су се прозори налазили само на једној страни. То значи да је простор био изузетно дубок. Најудаљенија тачка ишла је чак 26 метара од прозора. На неки начин те информације су утицале на решавање саме функције. 

 О концепту има више речи у овом чланку на блогу.

 Инсистирао сам да функционално решење буде што боље, да основа буде што компактнија, а и уједно да испоштујем све критеријуме и квадратуре које су задате пројектним задатком.

Задата основа са конкретним параметрима

После још једне временске паузе и када сам уједно све дефинисао што је било неопходно, почетком августа могао сам да кренем у конкретнију разраду решења. Од 8. августа до 27. августа завршио сам комплетно цео пројекат. Укупно сам имао 24 прилога А3 формата. Дакле, завршио сам цео пројекат три недеље пре рока. Ово време, злата вредно, посветио сам једном критичком осврту према пројекту. Реч је о томе да сам сетио речи професора Владе Лојанице, исто Чикамиканца,  које је упутио својим дипломцима у јулу месецу те године приликом дипломирања, а то је:

„Када радите конкурс, покушајте да завршите што раније, отприлике недељу дана пре предаје рада. Тих недељу дана будите максимално критични према свом сопственом раду, као да није Ваш. На тај начин ћете боље сагледати шта је вишак, а шта не, шта треба исправити или променити како би било боље решење.''

                                                                                                        

Ове речи су ми биле ослонац у те три недеље. Био сам ригорозан према сопственом раду. Са 24 прилога које сам направио до тада, свео сам на 10 прилога који су компактно представљали решење и идеју. Тих 10 радова заиста су на крају представљали смислену целину која има своју причу и логику. Ове речи проф. Владе Лојанице су ми помогле да моје решење буде још боље.

Мирно сам чекао термин предаје рада, који је био 17. септембра 2010. године. Семестар је полако почињао на факултету. После летње тишине кренула су последња предавања и вежбе мог студирања...

Н А С Т А В И Ћ Е   С Е . . .

Серијал „Архитектура данас” - Атина и Солун | 2007

Оба филма су снимљена у септембру 2007. године, међу првим видеима на мом јутјуб каналу. Иначе, у филмовима су приказани грчки градови - Атина и Солун -  и њихова архитектура.

Материјал је направљен током матурске екскурзије, октобра 2005. године.

Филм:

Филм:

Серијал „Архитектура једног града - Нови Сад“ | 2011

Серијал „Архитектура једног града“ се бави приказом градова, њихове архитектуре и амбијената, културно-историјских вредности, значајних репера, па и културом живљења у њима.

У овој епизоди приказан је Нови Сад, град у северном делу Србије. У филму се могу видети сцене у старом делу града, стари сакрални објекти, зграде Бановине и Радничке коморе, а на крају Петроварандинска тврђава са прелепом визуром ка граду.

Филм:

Три куле у Новом Саду | 1967

ОПШТИ ПОДАЦИ

Тип конкурса: Општи југословенски конкурс за архитектонско решење за три стамбене куле у булевару 23. октобра (Булевар Ослбођења) у Новом Саду.

Реализација: 1968-72. године  

Извођачи: ГП „Неимар“, Нови Сад

Локација: угао Булевара Ослобођења и Булевара Јаше Томића, код железничке станице

Аутори: арх. Петар Стогов, арх. Предраг Марјановић и арх. Ивица Млађеновић

О ОБЈЕКТУ

01 | Поглед на куле из правца Булевара ослобођења 

Данас, осам година после завршетка конкурсног елабората (1967) и две-три године после коначног завршетка изградње сва три објекта (1972), могуће је, без потешкоћа, откривати праве вредности пројектованих решења, а да се при њиховој оцени не погреши у оној мери колико је жири својевремено несвесно - могао погрешити!

Функција стана поприма извесне нове елементе, а архитектура до тада конвенционално униформисана пулсира са новим просторним димензијама и облицима.

Чини се да су аутори већ у свом конкурсном елаборату наговестили један обрачун са старим схватањима, боље речено, са школски прецизним шемама - којима су инвеститори слепо веровали јер, једноставно, друго нису ни имали на уму.

У трагању за неким новим елементима, решењима стана и садржајем структура, аутори су откривали свет форме и архитектонске пластике.

До тих архитектонских, примарних форми долазило се, рекло би се, форсираним путем и данас се чини да је тај пут од садржаја до форме био изузетно једноставан. У оквиру решења стана као целине, аутори нису прихватили на пречац створени култ повезивања више простора једноставним пробијањем  врата у зидовима. Јасно дефинишући, пре свега,  просторе за обедовање и просторе за дневни боравак, дакле, просторе у којима се увек нешто догађа, аутори су се определили за таква решења  у којима ти простори  нису ни периферни, ни посредно доступни.

02 | Изглед кула данас

Свака основа спрата није иста, али та различитост  није плод неке нове диспозиције, ни архитектонске, ни конструктивне. Једноставно, примарну архитектонску пластику одређује промена једног дела садржаја у стану. Све је то, помало, и игра са простором  и игра са садржајем и време ће показати  колико је то било успешно и корисно.

03 | Основа спрата

04 | Основе станова

Основни систем конструкције чине армиранобетонска платна дебљине 20 цм. Међуспратна конструкција је у једном појасу око степеништа, где се углавном налазе купатила, армиранобетонска плоча дебљине 14 цм, док је у осталим деловима ситноребраста таваница са испуном од глинених елемената  и армиранобетонском плочом од 6 цм.

Лифтови и степенишни образни носачи су одвојени од вертикалних зидних платна дилатацијом да би се обезбедила колико звучна изолација толико и одвојен рад конструкције.
Фундирање објекта је извршено на армиранобетонској темељној плочи у коју су анкерована вертикална зидна армиранобетонска платна. Темељна плоча има своје конзолне делове дуж целог обима.
Кота подрума је у максималној подземној води, шзо значи да су морали бити створени услови потпуне хидроизолације.

На крају, треба рећи да је захваљујући , пре свега, архитекти Славку Одавићу конкурсна идеја у значајној мери остала сачувана и приликом израде главног пројекта и после у току изградње објекта. Извесних компромиса је било, али они су, нажалост, данас неитбежни.

Извор: Три куле у Новом Саду  (1975). Архитектура и урбанизам, 74-77, стр. 53.

 

Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects“

Изложба „Приказивање архитектуре“ | Нови Сад (2011)

У току је изложба „Приказивање архитектуре“ у Музеју савремене уметности Војводине, у Новом Саду. Изложба траје до 20. октобра.

На изложби су изложени павиљони Србије и Мађарске који су прошле године били представљени на Венецијанском бијеналу. Поред павиљона, на изложби су изложени цртежи Ранка Радовића, студената и учесника радионица које су биле организоване у склопу изложбе, клупа и пројекти групе „Моделарт“. 

Снимак са изложбе: Изложба „Приказивање архитектуре“

Неки детаљи са изложбе:

01 | Цртеж архитекте Ранка Радовића | фото: Горан Анђелковић | 2011

02 | Остали цртежи на изложби | фото: Горан Анђелковић | 2011

03 | Оловке | фото: Горан Анђелковић | 2011

04 | Павиљон Мађарске | фото: Горан Анђелковић | 2011

05 | Клупа групе Моделарт | фото: Горан Анђелковић | 2011

06 | Клацкалиште, павиљон Републике Србије | фото: Горан Анђелковић | 2011