Текст је првобитно објављен на сајту Сербума.
* * *
УВОД
Овај мали водич кроз архитектуру Новог Сада
представља у суштини преглед архитектонских дела, грађених у различитим
историјским епохама и околностима са једне стране. Са друге, омогућава и боље
упознавање са структуром изграђених средина изван Београда. Београд је у
великој мери обрађиван у нашој архитектонској публицистици, док су остали већи
градови, попут Новог Сада, Крагујевца и Ниша, неправедно запостављени и
маргинализовани. Посебна непознаница су мањи градови широм Србије о чијој
архитектури имамо јако мало записа и информација.
Овај чланак биће посвећен архитектури Новог Сада. Начелно,
можемо говорити о четири епохе коју су обележилe архитектуру овог града у задњих сто година:
1. Архитектура града пре Првог светског рата (до 1914. године);
2. Међуратна епоха са доминацијом модерне (од 1914. до 1945. године);
3. Епоха социјализма и радничког самоуправљања у периоду после Другог
светског рата до грађанског рата на простору бивше Југославије (од 1945. до
1990. године)
4. Епоха великих турбуленција, транзиције
и тражења новог пута у архитектури од деведесетих година до данашњег дана (од
1990. године).
Треба напоменути да ће у овом водичу бити приказана
одређена архитектонска дела, што не значи да само њих поседује Нови Сад.
Напротив, град је препун вредних бисера којима такође треба посветити посебну
пажњу и студију, или на крају један мали чланак. Међутим, можда је за почетак
најбоље направити мали одабир одређених дела како би се могао пратити континуирани
развој града кроз различите историјске слојеве и наслаге.
АРХИТЕКТУРА ГРАДА ПРЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА (до 1914. године)
Иако у чланку преовлађују грађевине настале у периоду
после Првог светског рата, некако слика архитектуре Новог Сада не би била
потпуна ако не бисмо говорили о периоду пре 1914. године. Размишљајући на овај
начин, неопходно је поменути грађевине у самом средишту града, на данашњем Тргу Слободе. Ту се налази католичка црква Светог имена Маријиног (Сл. 1), дело архитекте Ђерђа Молнара (György Molnár), иначе грађена у периоду
од 1893. до 1896. године. Постављена је на правцу осе североисток-југозапад. Висина
торња достиже чак 72 метра, док је остатак крова на висини од 22 метра. Када
говоримо о димензијама грађевине, у дужини је 52 метра, а у ширини 25 метара.
 |
| 01 | Жупна
црква Светог имена Маријиног, арх. Ђерђ Молнар | 1893-96. године | Фото: Горан Анђелковић |
Интересантан
је и детаљ да се биста аутора ове грађевине налази ураво у њој, у једној ниши
испод хора.
Према
самој цркви је окренут и споменик Светозара
Милетића (1926-1901), човека који је свакако био једна значајна и утицајна
фигура нашег народа на простору тадашње Аустро-Угарске у другој половини XIX века,
односно на територији данашњих северних крајева Србије.
Насупрот
ове цркве, на другом крају трга налази се Градска
кућа (Сл. 2), грађена у исто време, од 1893. до 1894. године, према
пројектима истог архитекте.
 |
| 02 | Градска кућа, арх. Ђерђ Молнар | 1893-94. године | Фото: Горан Анђелковић
|
Трг Слободе је кроз време доживљавао одређене
трансформације, за које можемо рећи да су садржале и позитивне и негативне стране.
Негативна страна се огледала нарочито у трећој епохи овог прегледа, у време
велике индустријализације и сваког облика масофикације, када је овај простор
био препуштен искључиво аутомобилима и саобраћају. То се осамдесетих година, са
променом архитектонске и урбанистичке парадигме, почело мењати у корист пешака.
То није било само везано за градове Србије, већ свеопшта тенденција у свету да
се човеку врати право на улицу. Тако су и централне зоне Новог Сада, иако су
видни остаци и даље присутних некадашњих саобраћајница, претворене у пешачке
зоне.
МЕЂУРАТНА ЕПОХА СА ДОМИНАЦИЈОМ МОДЕРНЕ (1914-1945)
Ову епоху су свакако обележили бројни позитивни и
негативни догађаји. У негативне догађаје свакако спадају два велика светска
рата у кратком временском размаку који су неминовно погодили наше просторе и
однели велике жртве нашег народа.
Са друге стране, по завршетку Првог светског рата
(1914-18), Краљевина Србија је своју независност и државност уложила у нову
државну творевину 1. децембра 1918. године – у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која 1929. године постаје Краљевина Југославија. Убрзо ће на
површину испливати бројни проблеми новостворене државе која је грађена на врло
лабавим темељима и који ће утицати на бројне нестабилности двадесетих и
тридесетих година прошлог века.
Када говоримо о архитектури, тада су се на европском
и светском нивоу пробијале модернистичке тенденције, док је код нас била
дихотомија по том питању. Односно, боље речено архитекте нашег простора трудиле
су се да изграде идентитет нове државе са варљивим осцилацијама. Задржаћемо се
на подручју Србије, где су се јављале тенденције тражења новог националног
стила по узору српско-византијске традиције, поред присутног академизма.
Најзначајнији представник, а можемо и са правом рећи родоначелник
српско-византијског стила, је свакако архитекта Момир Коруновић, који је оставио вредне трагове у простору и у нашој
архитектури.
Крајем двадесетих година, односно 1928. настаје група ГАМП (Група архитеката модерног правца), коју су чинили наши архитекти модернистичког начина
размишљања, као што су Милан Злоковић,
Бранислав Којић, Душан Бабић и Јан Дубови
(Jan Dubový). Поред њих, свакако је
неопходно поменути и Драгишу Брашована
који је тридесетих година прошлог века у Новом Саду изградио неколико значајних
модернистичких дела.
Но, интересантна је чињеница да је деловање поменуте
групе архитеката почела свега два месеца пре успостављања Шестојануарске
диктатуре краља Александра I Карађорђевића Ујединитеља. Управо увођењем диктатуре
услед кризе идентитета тадашње дражве, излаз се нашао у модернистичким
струјањима. Од тада је модерна и модернистичко размишљање било прихваћеније у архитектури,
као репрезент идентитета нове државе.
 |
| 03 | Радничка комора, арх. Драгиша Брашован | 1929-31. године | Фото: Горан Анђелковић
|
Тих година у Новом Саду настаје зграда Радничке коморе (Сл. 3) у данашњем
Булевару Михаила Пупина, дело архитекте Драгише
Брашована, грађена од 1929. до 1931. године. Зграда има угаону позицију на
раскрсници, што је архитекта Брашован јако нагласио волуменом као и градацијом
планова. Волумен на угаоној позицији достиже и највишу висину, а самим тим и најдоминатнију
тачку целе композиције. Приметна је примена дуализма у материјализацији и вешто
компоновање материјала са наглашавањем одређених зона. Интересантан је детаљ
угаоног прозора који је постао главно обележје архитеката модернистичког правца
широм тадашње Европе.
Још један од интересантних елемената примењене пластике јесу
хоризонтале на угаоном делу. Овај детаљ се често може видети код његових
решења, али је свакако био најзапаженији на изложбеном павиљону Краљевине СХС
1929. године у Барселони. Мада, ако бисмо мало дубље анализирали и истраживали,
свакако је приметно да је овај елемент користио и аустријски архитекта Адолф Лос (Аdolf Loos) у пројекту куће за Џозефину
Бејкер (Josephine Baker) 1928. године, такорећи у исто време када је Брашован користио за
изложбени павиљон. Тако да можемо говорити да је свакако било утицаја и додира
наших и страних аутора.
За крај анализе овог дела, остала су још два занимљива детаља. Реч је
свакако о округлом прозору и скулптури, који се налазе на различитим фасадним
равнима, али и на дијаметралним укошеним позицијама. Архитекта Брашован је
попут сликара своју композицију пажљиво усмерио од подножја ка врху објекта.
Фигура која се налази на фасадној равни према булевару је детаљ који се
јавља код још једног његовог здања у Земуну – Зграде Команде ратног ваздухопловства. Иначе, појава фигуре на
фасади није баш карактерстична за модерну, али се може тумачити да су је тадашњи
аутори, још увек, бојажљиво користили уз нови модернистички језик.
 |
| 04 | Палата Дунавске бановине, арх. Драгиша Брашован | 1937-39. године | Фото: Горан Анђелковић |
|
Са увођењем Шестојануарске диктатуре у Краљевини СХС дошло је и до промене
у административно-територијалној подели државе. Нове јединице су биле бановине. У Краљевини Југославији тада
је успостављено девет бановина које су имале називе по рекама како би се
смањиле и избегле националне тензије у вишенационалној држави. То је такође
значило да ће свака бановина имати своје политичко и привредно средиште. Нови
Сад је тако постао средиште Дунавске Бановине. Са тиме почиње и идеја изградње зграде Дунавске бановине (Сл. 4), и то
са циљем да будућа зграда буде репрезент развоја и привредне моћи овог региона.
Иако је био расписан конкурс, одлучено је да се за пројектанта изабере архитекта
Драгиша Брашован. Услед налета
велике економске кризе која је владала Европом и светом, градња је почела тек
1936. године, а завршена је 1939. године.
Својим волуменом подсећа на облик дунавске лађе. У целом корпусу можемо
по висинама да извучемо неколико кубуса – подужни део са полукружним
завршетком, торањ у виду вертикалне доминанте и правоугаони кубус до торња.
Изражена је јако чиста и правилна геометрија целе композиције са јасним
рашчлањивањем одређених планова.
Цео објекат је обложен брачким
каменом. Над главним улазом су приметни медаљони са барељефима које су радили брачни пар Барањи. Одређени барељефи су
скинути после политичких промена 1945. године, као што су ликови владара
династије Карађорђевића, краљева Петра и Александра. У међувремену, тек у првој
деценији XXI века су израђене
реплике и постављене на своје место.
Ово здање је свакако најпознатије дело архитекте Брашована и налази се
под заштитом УНЕСКО-а као једно вредно дело епохе модерне.
У време НАТО агресије, 19. априла 1999. године, зграда Бановине је
бомбардована. По бомбардовању је убрзо обновљена, а данас је седиште
покрајинске администрације.
ЕПОХА СОЦИЈАЛИЗМА И РАДНИЧКОГ САМОУПРАВЉАЊА (1945-1990)
По заврштку крвавог Другог светског рата обновљена је стара држава у
другачијем политичко-друштвеном систему. Овај период од 1945. до 1990. године
представља трећу епоху развоја – епоху
социјализма.
Прве године овог периода обележила је велика обнова земље након разорног
рата уз присуство кризе у свим привредним и друштвеним гранама. Такође, то
време је обележено и транзицијом од аграрне до индустријске земље.
Ову епоху је карактерисала и масовна стамбена изградња на целом
простору бивше Југославије. Тада су настала бројна стамбена насеља у духу
Интернационалног стила, као модернистичке доктрине.
Када смо код великих стамбених насеља, задржаћемо се на конкретнијим
новосадским примерима. Тада настају бројни комплекси као што су Лиман, затим објекти
дуж целог Булевара ослобођења, Ново насеље и тако даље.
Задржаћемо се на насељу Лиман I. Ту су настали стамбени објекти ауторског тима Леонида
Ленарчича, Милосава Митића, Ивана Петровића и Михаила
Чанка (Сл. 5),
пројектовани и грађени у периоду од 1962. до 1965. године. Данас су те зграде
нападнуте једном великом бесправном надоградњом
нових етажа. Нажалост, само су поједине усклађене према пројектима јединог
преживелог члана поменутог ауторског тима - Михаила Чанка, док остале надоградње настају без плана и стихијски. Са
архитектонске тачке гледишта, ови стамбени објекти су били доста „огољени“ од стране
тадашњег инвеститора, те је архитектура готово непрепознатљива, поготово када
говоримо о архитектонском изразу групе „Београдских пет“. Архитекта Михаило Чанак је описао овим речима такво стање:
[...] Првенствено минималистички
захтеви инвеститора. Шта год бих ја покушао да учиним на некој препознатиљвости
зграда одмах је систематски обарано демагошком крилатицом: „За те паре добили
бисмо још четири стана више. Ти тиме што то предлажеш, четири породице лишаваш
станова. Замисли ту несрећну децу која су без стана само зато што се ти
иживљаваш на фасади!“ [...] И тако даље. Дакле, један пауперистички приступ је
био јако присутан. [...]
 |
| 05 | Стамбено насеље Лиман I, арх. Леонид Ленарчич, Милосав Митић, Иван Петровић и Михаило Чанак | 1962-65. године | Надградња етаже, арх. Михаило Чанак | 2007 | Архива М. Чанка/фото: Горан Анђелковић |
Дакле, многе ствари су шездесетих година
утицале на архитектуру ових стамбених зграда. У
периоду великих турбуленција деведесетих година зграде су нападнуте бројним бесправним надоградњама. Као што
је речено неке су биле са сагласношћу аутора, а неке су настајале стихијски. Интересантан је мотив надоградње коју је
радио архитекта Михаило Чанак 2007. године (Сл. 5).
Сличне ситуације су биле и са становима. Међу
њима је најинтересантнија прича о власнику стана
који је сам испројектовао стан са дневном собом од седам квадрата, те отишао код архитекте Чанка, очекујући да добије потпис и одобрење за то, што се, наравно, није догодило.
Међутим, можемо рећи
да је архитектура, у некој мери, у духу објеката новобеоградског Блока 21, који
је грађен у исто време према пројекту истог ауторског тима. Можемо наслутити
префабрикацију елемената и изградње, али и израженост чисте и јасне геометрије
фасаде са јасним хоризонталним тракама прозора, или како би архитекта Чанак класификовао
ту архитектуру - такозвана индустријска
модерна.
Скоро деценију касније, наступа доба кризе модерне. Узрок те кризе
лежао је у бројним чињеницама и биле су неопходне одређене промене парадигме у
дотадашњој архитектонској пракси. Мајски догађаји 1968. године и студентски
покрети широм света означили су жеље за одређеним променама, што се неминовно
одразило и на архитектуру. Тада наступа период транзиције од модернизма ка
постмодернизму, који је доживео пуну афирмацију тек на Венецијанском бијеналу
1980. године. Ову фазу можемо условно назвати позном модерном, пре свега што се ипак одређени елементи модерне
појављују још увек, али уз обогаћен и разноврснији архитектонски израз.
 |
| 06 | Стамбени блок III, арх. Боривоје Јовановић, Предраг Цагић и Милан Лојаница | 1970-71. године | Фото: Горан Анђелковић |
Када говоримо о архитектури на нашем простору, конкретно на примеру
Новог Сада, тада настаје занимљиво насеље које се назива у архитектонској публицистици
Блок III, према пројекту ауторског тима Боривоја Јовановића, Предрага Цагића и Милана Лојанице (Сл. 6). Овај стамбени блок није никада до краја оформљен.
Углавном је заокружена целина уз Булевар ослобођења и Булевар краља Петра.
Ако погледамо архитектуру ових стамбених објеката, можемо видети да се
лагано напуштају неке одређене карактеристике такозване индустријске модерне. У материјализацији је приметна богата
употреба природних и искрених материјала, као што су бетон и опека, што нас
може довести до закључка да комплекс има одређене елементе брутализма, али не у
потпуности. Бетон кроз линије таваница и стубова даје слику сигурне и чврсте носивости
целе структуре, док опека даје пуноћу и оплемењује нетранспарентне зоне у нивоима
парапета.
Избацивање еркера даје разиграност ове строге и правилне геометрије
објекта, али и даје одређену градацију и рашчлањивање планова.
 |
| 07 | Стамбени блок у Булевару Ослобођења, арх. Мирјана Марјановић, Весна Петричић-Томић и Душан Миленковић | 1982. године | Фото: Горан Анђелковић |
У непосредној близини овог стамбеног блока, са друге стране Булевара ослобођења,
налазе се такође стамбени објекти грађени у исто време. Но, овде је настао
један занимљив стамбени објекат који потисују архитекте Мирјана Маријановић, Душан
Миленковић и Весна Петричић-Томић (Сл.
7). Објекат је изграђен 1982. године. На основу материјализације, можемо
закључити да се појављује један стари архитектонски елемент који је често
дезавуисан у модернистичком обрасцу – коси
кров. Управо је коси кров на нашим просторима означио враћање традиционалним
елементима архитектуре. Занимљива је чињеница да се исте године на Новом
Београду, у чистом модернистичком граду, гради први блок са косим крововима – Блок 19а, по пројекту ауторског тима Боривоја Јовановића, Предрага Цагића и Милана Лојанице.
Занимљива је чињеница да су двоје аутора ове стамбене зграде у Новом
Саду, Мирјана Маријановић и Душан Миленковић, шездесетих година са архитектом Михајлом Јанковићем радили Зграду
друштвених организација (касније ЦК СКЈ), односно данашњи Пословни центар „Ушће“ на Новом
Београду.
На крају завршавамо
круг са насељем Лиман I. У близини поменутих стамбених објеката из шездесетих година, после скоро
две деценије, од 1973. до 1980. године настају објекти према пројекту архитекте
Душана Крстића (Сл. 8). Стамбени објекти
се налазе у непосредној близини Дунава и
Штранда. Насеље је врло питомог карактера са израженом опеком
и бетонским елементима у материјализацији, са наглашеним истуреним еркерима у
вишим зонама спратности. Такође, приметна
је разиграност фасадних равни са јасним рашчлањивањем планова, али и игром
елемената композиције.
 |
| 08 | Стамбено насеље Лиман I, арх. Душан Крстић | 1973-80. године | Фото: Горан Анђелковић |
ЕПОХА ВЕЛИКИХ ТУРБУЛЕНЦИЈА, ТРАНЗЦИЈЕ И ТРАЖЕЊЕ НОВОГ ПУТА У АРХИТЕКТУРИ (од 1990. године)
Ова епоха започиње крајем осамдесетих и почетком деведесетих година
прошлог века. Њу су обележиле бројне промене, како на глобалном тако и на
локалном нивоу. После пада Берлинског зида, било је јасно да ће са падом
челичне завесе пасти и социјализам као систем у многим источноевропским
државама.
Иако тадашња Југославија није припадала поменутом Источном блоку,
социјализам у њој који је био заснован на радничком самоуправљању уз економску
и привредну кризу водио је неминовно ка променама политичке и друштвене
парадигме. Дакле, држава се окретала са планске ка тржишној привреди, односно
са социјализма ка капитализму. То је све утицало на промену политичко-друштвене
климе у бившој Југославији која је довела до грађанског рата деведесетих
година.
Са распадом велике Југославије, тадашња Савезна Република Југославија
(СРЈ) сусрела се великим санкцијама. То је свакако утицало на све гране у
друштву, па самим тим и на архитектуру градова Србије. Конкретно на подручју
Србије то је довело до продуженог облика постмодернистичких тенденција, али и до
непожељних појава - дивље и бесправне
градње.
Међутим, поред турбуленција и транзиције, тих година појављују се и
значајна архитектонска дела на подручју Србије. Тако у Новом Саду, рецимо,
поред поменутог Блока III који није до краја формиран, настаје интересантан
стамбено-пословни комплекс, грађен за војску у периоду од 1989. до 1999.
године, дело архитектонског брачног пара
Марушић (Сл. 9). Реч је о јако занимљивом комплексу који поседује различит
третман главне и дворишне фасаде. Наиме, управо тај однос дуализма у различитом
третирању фасаде према главном уличном фронту од фасаде према унутрашњости
блока, чини ову композицију динамичном и разноврсном. Поготово на преклопним
местима лица и наличја.
Исти аутори су сличан дуализам фасада имали и у Београду код
стамбено-пословног комплекса у Булевару краља Александра на Звездари, који је грађен
у приближно исто време.
 |
| 09 | Стамбено-пословни комплекс на Булевару Ослобођења, арх. Миленија и Дарко Марушић | 1989-99. године | Фото: Горан Анђелковић |
Нови Сад је једини град који је доживео велику трагедију у току НАТО
агресије 1999. године, када су била срушена сва три моста – Мост Слободе, Жежељев мост и Варадински
мост.
Касније су мостови обновљени, а данас се може видети изградња
аутентичног Жежељевог моста, дела нашег најзначајнијег инжењера Бранка Жежеља (Сл. 10). Лукови се подижу полако и већ се
може наслутити прелепа силуета и будућа визура нове-старе грађевине са
Петроварадинске тврђаве.
 |
| 10 | Изградња аутентичнох Жежељевог моста у Новом Саду | 2013. године | Фото: Горан Анђелковић |
Са друге стране, после 2000-их година, можемо видети освежење
архитектонских идеја и остварења. Са побољшавањем ситуације, изласком из
санкција, либерализацијом и могућношћу лакшег путовања, створили су се услови
да архитекте и студенти архитектуре могу уживо да посете различите значајне епицентре
архитектуре широм Европе и света. Многе генерације, пре свега генерације које
су стасавале деведесетих година, биле су осуђене на недостатак информација и
праћења светских кретања у архитектури, што ће се вероватно одразити у нашем
простору и у нашој архитектонској пракси. Но, време је пред нама са надом да ће
се одређене ствари поправити у позитивном правцу.
 |
| 11 | Стамбени објекат, арх. Лазар Кузманов | 2012-13. године | Фото: Горан Анђелковић |
Данас, упркос и даљег тражења места и новог пута наше
архитектуре, имамо занимљиве примере појединих аутора који представљају мали
помак напред. Када говоримо о стамбеној архитектури, занимљив је формалистички
облик обраде материјализације разигране фасаде стамбеног објекта архитекте Лазара Кузманова у самом
центру Новог Сада, у улици Васе Стајића, чија градња још увек траје (Сл. 11). Уочава се на фасади валер ахроматских боја строге и правилне геометријске
композиције.
 |
| 12 | Зграда Ректората Универзитета у Новом Саду, арх. Ђорђе Грбић/Дарко Реба и Игор Мараш | 1995-2013. године | Фото: Горан Анђелковић |
У оквиру Универзитетског комплеска, дуго је стајало напуштено
градилиште зграде Ректората (Сл. 12). Градња је почела 1995. године према
пројекту архитекте Ђорђа Грбића, а
већ наредне године је стало све. Тек после 17 година, односно септембра 2013.
године, објекат је завршен. Потписници решења су архитекте Дарко Реба и Игор Мараш,
док је пројекат рађен на Факултету техничких наука (ФТН).
Објекат је рађен модерним материјалима са израженом транспарентношћу и
хоризонталношћу линијског елемената „дупле“ фасаде, у виду покретних ролетни
у одређеним зонама. Приметна је, такође, израженост ахроматског валера боја ове
композиције.
ЗАКЉУЧАК
Кроз овај мали водич направљен је приказ одређених архитектонских дела
која су се јављала у одређеним историјском епохама на простору града Новог
Сада. Као што је на почетку констатовано, ово нису једина дела која су вредна
помена. Списак вредних архитектонских бисера је свакако дужи, што изискује и
подробнију додатну анализу и тумачење. Ови примери су избарани из разлога како
би се доследније приказао развој Новог Сада и стремљења архитектонских
тенденција у последњих сто година. И овај списак је могуће, а и потребно,
непрекидно допуњавати.
Можемо говорити начелно о четири епохе развоја архитектуре града које
су неминовно оставиле трагове у простору. На основу њих читамо архитектуру.
Истини на вољу, свака епоха је носила своје добре и лоше стране, а на нама је задатак
да препознамо праве вредности сваке од њих. Различите политичко-друштвене
промене и струје, светски ратови, решавање унутрашњих тензија и слични догађаји
свакако су се одразили у архитектури тадашњих градова широм Србије и на тај
начин представљају верне и веродостојне споменике и сведоке тешких ситуација
одређених периода.
Аутор текста и фотографија:
Маг. инж. арх. Г. Анђелковић
