Текст је првобитно објављен на сајту Сербума, а на блогу се објављује поводом 93. рођендана архитекте Михајла Митровића.
* * *
УВОД
Сакрално градитељство у време социјализма на нашим просторима било је малтене на маргинама архитектонског стваралаштва. Такође, у то време је било строго ограничење у броју изграђених верских објеката широм земље. Са политичко-друштвеним променама које су наступиле почетком деведесетих година ХХ века, у годинама великих турбулунеција у сваком погледу, од крвавих ратова до распада велике државе, после скоро пола века почиње интезивније да се граде сакрални објекти широм Србије.
Међутим, дисконтинуитет који је настао паузом од пола века на пољу сакралне архитектуре створио је негативне утицаје у виду копирања познатих средњовековних архитектонских образаца, који су довели, како сам архитекта Михајло Митровић истиче, до тога да се праве цркве све на исти калуп и да су то све мале Грачанице, мали Дечани, односно минијатуре сакралног наслеђа. [1]
Да бисмо боље разумели време о којем говори овај текст, а на тему сакралне архитектуре и црквеног градитељства код нас, требало би се осврнути на речи архитекте Митровића:
Тај процес је био изразито неплански, нове цркве су грађене без одабира пројектанта, на брзину, без критичког увица, шаблонски, олако опонашајући и копирајући средњовековно наслеђе. [2]
У тој ситуацији, вредност сакралног градитељства није била на одговарајућем нивоу, управо из поменутог разлога непрестаног копирања средњовековног обрасца, а не тражећи нове концепције у складу и са поштовањем канонских правила за изградњу православних храмова.
Међутим, међу бројним сакралним објектима, постоје и они који одскачу својом оригиналношћу решења и новом концепцијом, као што је на пример Храм Светог Василија Острошког, реализован од 1996. до 2001. године на Бежанијској коси, на Новом Београду.
НОВИ БЕОГРАД И САКРАЛНО ГРАДИТЕЉСТВО
Храм Светог Василија Острошког се, као што је поменуто, налази на
територији општине Нови Београд, односно града који је био симбол моћи и
социјализма на простору ондашње Југославије. Као такав, нарочито из политичке и иделошке перспективе, он свакако
није био погодан полигон за сакралне објекте, што говори чињеница да је у време
социјализма на том простору била само једна једина црква која датира из XIX века у насељу Стара Бежанија. Реч је свакако о цркви Светог великомученика Георгија у Војвођанској улици, саграђена
иначе 1878. године. Тај крај, и поред јаке модернизације, одише духом и
идентитетом војвођанског салаша који је некад био ту. Ова мала црква,
својеврсни репер последњег дашка војвођанског салаша у савременом граду, преживела
је све могуће ратове, од Балканских, преко Првог и Другог светског рата,
грађанског рата на просторима бивше Југославије и НАТО бомбардовања, па све до
данашњих дана.
Са променом политичко-друштвеног система и урушавањем
самог самоуправљачког социјализма широм бивше Југославије дошло је до враћања
старих и традиционалних вредности. То се свакако одразило и у архитектонском
простору.Тако је у периоду деведесетих година започела
интезивнија изградња црквених грађевина. Тада је 1995. године, поред великих
напора и труда Српске православне цркве (СПЦ), добијена локација од стране
Скупштине града за изградњу прве цркве на Новом Београду. Те године је почела изградња
Храма Светог Василија Острошког,
који је завршен 2001. године. [3]
 |
01 | Црква Св. великомученика Георгија, Храм Св. Василија Острошког, Црква Св. великомученика Димитрија, Црква Св. апостола Томе и Црква Св. Симеона Мироточивог |
Три године касније од
почетка изградње првог православног храма на територији Новог Београда, 1998.
почиње изградња цркве Светог великомученика Димитрија у
новобеоградском Блоку 32, на раскрнисици улица Булевара Зорана Ђинђића (раније
Булевар АВНОЈ-а) и Омладинских бриграда. У међувремену, 2003. године на Новом
Бежанијском гробљу завршена је мала црква
Светог Апостола Томе. Године 2010. започиње изградња цркве Светог Симеона Мироточивог у самој централној зони Новог
Београда уз улицу Антифашистичке борбе (раније Пролетерске солидарности), у
Блоку 26.
Треба истаћи да су у овом
чланку само поменуте цркве које постоје на територији највеће општине у Србији,
јер је главни нагласак на Храму Светог Василија Острошког, дела архитекте
Митровића, које ипак садржи велику дозу оригиналности решења.
У овом тренутку на Новом
Београду постоји пет православних храмова, од којих је четири настало у периоду
после пада социјализма деведесетих година на нашим просторима.
АРХИТЕКТОНСКА КОНЦЕПЦИЈА ХРАМА
Када говоримо о архитектонској концепцији ове цркве, треба поменути да
је архитекта Михајло Митровић у пројектовању поштовао канонска правила, али да
је такође тражио нове, савремене склопове у оквиру нашег традиционалног
црквеног градитељства.Концепт који је коришћен у пројектовању и изградњи ове цркве припада
ранохришћанској типологији – ротонда са
тролисном апсидом. Користећи овај концепт, архитекта Митровић постигао је
јединственост самог простора храма без унутрашњих стубова.Интересантан је мотив звоника,
који је повезан залученим тремом са ротондом, чинећи тако складну и хармоничну
композицију.
 |
02 | Основа Храма Св. Василија Острошког |
 |
03 | Храм Св. Василија Острошког |
О начину обраде и материјализације ове сакралне грађевине, архитекта
Митровић је истакао следеће:
Храм је грађен у грубој печеној опеци смањеног формата са широким и дубоким фугнама у различитим слоговима, што се са обрадом отвора дискретно и асоцијативно наслања на наше средњовековно сакрлано градитељство. Посебан акценат стављен је на обраду бифора, као најзначајније реминсценције традиционалних стилова. [4]
ЗАНИМЉИВИ ДЕТАЉИ ХРАМА
Занимљив детаљ на Храму је свакако слог опека са датумом „24.03.1999.“ – којим је на симболичан начин обележен дан великог страдања нашег
народа, односно почетак НАТО агресије на тадашњу Савезну Републику Југославију
(СРЈ) која је трајала 78 дана те давне 1999. године. Архитекта Михајло
Митровић, иако је почело бомбардовање, дошао је на само градилиште и рекао
мајсторима да на месту докле су стигли са радовима обележе тај датум слогом
опека – датум почетка немилосрдног бомбардовања наше земље.
Интересантна је чињеница да
је ово једина грађевина у Београду која је на овакав начин обележила овај трагичан
догађај и оставила својеврсни записани траг на зиду Божијег храма о овим немилим
временима.
 |
05 | Обележавање слогом опека датум почетка НАТО агресије на тадашњу СРЈ 24. марта 1999. године |
Aутор текста:
Горан В. Анђелковић, маг. инж. арх.
Извори:
[1] Интервју са архитектом Михајлом Митровићем у његовом стану почетком септембра 2013. године. Интервју је направио архитекта Горан Анђелковић.
[2] Mitrović, M. (2012, 131). Arhitektura Beograda 1950-2012. Beograd: Službeni glasnik.
[3] Црква Св. Василија Острошког, историја цркве, 2013. Доступно на:
http://www.crkvasvvasilije.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=18&Itemid=32 [погледано 26.09.2013.]
[4] Mitrović, M. (2012, 131). Arhitektura Beograda 1950-2012. Beograd: Službeni glasnik.