2.
У стварности, као и у нашим представама, кућа се везује за основну друштвену ћелију - породицу. Симбол је јединства и трајности пара. У том смислу евоцира слику заштићене присности и жеље за продужењем врсте, затим слику породичног утемељења и солидарности.
Место је бројних догађања: одвијања и преплитања активности и процеса условљених потребама, интересима и аспирацијама породичне групе, као и бројних трансформација условљених развитком групе; место је сукоба и измирења, слика и обележја трајности и промене. Кућа је људска творевина - биће одређене намене, али са многоструким ликом и бројним димензијама!
Ту се дете рађа, „она је продужење утеруса. штити га, покрива, скрива.” Она му је први ослонац у свету, мајчин скут и охрабрење; пружа правац сигурне безбрижности; подстиче га на радозналост, смелост, откривања. Она је место његовог првог поседовања - потврде његовог значаја и важности. Ту оно почиње да уобличава свој начин живота и да осваја свет, искушавајући, самостално и у друговању, могућности своје динамичне и предузимљиве личности, обдарене фантазијом. Ту оно сазрева, осамостаљује се пре него што ће почети да живи свој сопствени живот.
Ту мајка-домаћица располаже са својим доменом; она је организациони стожер породице, држи у рукама конце домаћих активности. Кућа је место где она негује дете, дискретно га надзире, подржава у развоју и дружењу, даје правац његовом осамостаљењу. При томе је ту свакодневно окупирана домаћим пословима који су разложени у узастопне, више или мање синхронизоване поступке. Ту у физиолошкој језгри куће, технички и оперативно формулисаној домаћој сфери, она „управља” вегетативним животом скупа: удовољава виталним потребама породице, потребама рада и сређености, уносећи благодети угодности и комодитета у њено живљење. Она ту најнепосредније афирмише природну приврженост породици и тек досегнуту равноправност: спретно се носи с домаћим обавезама, партиципира при том непосредно, по потреби и слободном избору, у изразу и свим видовима живота породице.
Ту у кући, она дели обавезе, бриге и радости са својим партенером: часове доколице посвећују својим личностима, препуштају се својим интимним преокупацијама или слободном кореспондирању - међусобном или са другима - дружењу. Кућа им се приказује као идеално место среће, пошто у њеном окриљу налазе своју слободу: да раде и понашају се по својој вољи, да се предају свом позиву , да се окруже стварима које су им потребне и које воле; она је њихов универзум, друкчији, лепши од спољне стварности, интимно присутан у њиховим бићима. У том смислу можемо рећи да кућа „вида” ране које стичу у свакодневном раду, сукобима и ривалству захукталог спољњег света; такође им нуди шансу остварење личне равнотеже и процвата. То „видање” има дијалектичку вредност: човек у „заклону” прикупља енергију и вољу за уређење свог спољњог света који је стално изложен опасностима.
Каже се: хармоничан живот породице одређени је циљ; реч је увек о томе да се кући дају предности средства одржања слободних и лаких односа у најједноставнијим условима.
Својим планом, кућа пре свега ауторизује основни ритам живота породице, а то је: окупљање - издвајање. Човек овим двојством изражава с једне стране биолошку и духовну приврженост породици, а са друге стране потребу за независним, личним изразом. Тачније речено, кућа се прилагођава динамичном захтеву породице која користи све облике - од појединачне изолованости до добровољног заједништва, с варирањем у интезитету и времену. У том опсегу даје слободан правац човековом избору: да се лако и спонтано укључује и саучествује у животу групе, да се групише према одређеним афинитетима, да се искључује и остаје сам са собом. Самим тим, кућа утемељује у човеку осећање поседовања сопственог места и поседовања целине. А то је један од предуслова за његову идентификацију. Истовремено је услов утемељења једног од основних чинилаца породичне кохезије - осећања солидарности.
Унутрашњом конфигурацијом простора, кућа ауторизује бројне ситуације - слике сложених догађања и односа у породици које садрже типичне и сталне, посебне и променљиве делове. У том смислу, одређене активности и аспекти породичног живота подлежу систематизацији; треба распологати са довољно резерве за изражавање неочекиваног, посебног.
Каже се да кућа располаже добром мером када све ове слике асимилује искрено, гипко, с лакоћом.
- НАСТАВИЋЕ СЕ -
Извор: Стан и становање (1975). Архитектура и урбанизам, 74-77, стр. 16.
Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects”
