четвртак, 07. август 2014.

Зграда Друштвеног дома | Нови Сад | 1969-70

* * *
Поводом недавне смрти архитекте Душана Крстића (1938-2014), у овом чланку објавићемо текст архитекте Алексеја Бркића (1922-1999) о објекту Друштвеног дома у Новом Саду. Овај објекат је засигурно један од најзапаженијих остварених дела архитекте Крстића.

ОПШТИ ПОДАЦИ

Aутор: архитекта Душан Крстић;
Локација: Нови Сад, Србија;
Година изградње: 1969-70. године;  

О ОБЈЕКТУ

Када сам негде године 1970. прилично изненађен први пут угледао зграду Друштвеног дома у Новом Саду, то изненађење не беше изазвано одиста посебном ликовном вредношћу појаве нити, пак, са друге стране, њеном у извесном смислу закаснелом припаданошћу оној модернистичкој варијанти која се заснивала на конфигурацијама и измишља полиедарске слогове како би, ако јој то успе, оживела концепт своје родитељке блок архитектуре. Истини за вољу, моје изненађење је потицало са треће знатно сложеније стране, заправо из открића једне примисли у ауторском делу која је као танана и веома фина копрена покривала брашовановску конфигуративну експозицију каква би се при свакој упоредној и књишки обично површној анализи ове зграде нашла у закључку. Дакле, првом погледу скривена, другом једва приметна, већ у трећем ипак добро уочљива, та концептуална истанчаност у начину постојања одређеног стилског круга готово је попут неке прозрачне илуминације превела тај круг у суштински друго стилско подручје и, разуме се, морадох се  у један мах замислити одакле ми је тај превод сасвим познат а ја се још питам, и питањем се натежем. У ствари, мени се учинило као да присуствујем наставку нечега што сам себи започео тумачити негде давно и далеко све повезујући једно са другим попут романа у наставцима. Произашло је, сажето речено, да то нешто представља однос или меру апстрактног и конкретног у архитектоници облика, односно да је то размера између декартезијанске логичности што је утилитарни комплекс наметао студији поступка, и хегелијанске дијалектичности са тријадом предсветског, природног, и историјског, што ју је сам поступак наметао студији. Али, највише од свега овај наставак је ипак уследио зато што ме је Крстићево остварење, мимо уочљиве различитости фактуре и временског размака, снажно подсетило на романтичарски претекст, а поготово на амерички романтизам и прве радове Ф. Л. Рајта које као да сам видео у појави новосадског друштвеног дома, наравно, овде лишене познатог фолклора деведесетих прошлог столећа. Крстић је чак у опису замисли, готово истоветно својевременој Саливеновој  интродукцији у органску архитектуру, изложио свој став, навео је да тежи што адекватнијем изразу различитих садржаја у дотичној згради а све  „... бежећи од неприродне и апстрактно наметнуте шеме правилног паралелопипеда у коју се, обично, насилно затварају све могуће функције...“ те да ... пластика фасаде није резултат апстрактне, формалистичке игре већ израз онога што се стварно налази у објекту...“.
01 | Зграда Друштвеног дома, Нови Сад | 1969-70. године
Међутим, зграда Друштвеног дома премда изузетни модел остаде у јавности скоро непримећена, и да није било једног јединог историчара уметности (Зорана Маневића) који је њу међу многобројним оштровидно открио, не бих ни ја пронашао, бар не на тако очевидан начин, ону карику која повезује две, надаље све маркантније одвојене верзије београдске школе.
02 | Зграда Друштвеног дома, Нови Сад | 1969-70. године
Извор: Бркић, А., 1992: Знакови у камену. Београд: Савез архитеката Србије.

Нема коментара:

Постави коментар