уторак, 03. фебруар 2015.

Кућа Леонида Ленарчича (1932-2011) у Љубљани | 2015

Кућа је његово прибежиште место коме се он увек враћа и у коме се обнавља [...] Она је, више него објекат, средство; она је, како би песник рекао, »место његовог укорењења и театар оригиналне судбине«. [1]

[...] Јер кућа је наш кут у свету. Она је – то је већ често речено – наш први свемир. Она је стварно космос. Космос у правом смислу те речи. [...] [2]

* * *

Чини се да су управо горе поменуте поетичне речи о кући oва два аутора, нашег архитекте Бранка Алексића и француског филозофа Гастона Башлара (Gaston Bacherald), пригодна увертира за почетак приче о кући архитекте Леонида Ленарчича (19322011) у Љубљани, иначе непознате широј и стручној јавности на тлу Србије, тако да ће овај кратки текст, бар делимично, расветлити њену позадину.
Опште је познато да свака кућа иза своје танане, спољашње љуштуре крије тајне. Чува и штити их од других, непознатих погледа, вешто скривајући иза свог трошног или сређеног лица фасаде животне судбине њених станара, које су нам знане или незнане. И само она зна када смо стварно срећни или тужни. Једини верни пријатељ у овом суровом свету. Једино место где се може потражити мир и спас. Неко своје уточиште, скровиште. Зато је она испуњена животношћу разних судбина људи и несебично срећна и радосна, поготово онда када јој се увек враћамо. Али је исто тако и узнемирена и тужна када одлазимо од ње, привремено или заувек, а нарочито на дуге путе. Она то осети и тада пати. И тада остаје верна и чува успомене док време немилосрдно лети.

01 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015
Тако се једна мала кућа великог човека скривала у једној малој улици са колонадом стабала, својствене и величанствене зелене оазе, надомак парка Тиволи у самом средишту места. Чекала је стрипљиво да буде запажена у овом свету у којем нико нема времена и у којем сви брзо, на истант, живе. Неприметна због својих скромних димензија са једне стране и заштићености зеленила са друге, потпуно се мимикрично стопила са околином. На први поглед делује још увек очувано. Са дубљим и детаљним сагледавањем уочава се да је у суштини напуштена и заборављена од свих. Дрвенарија прозорских рамова лагано губи своју боју и пропада, ивичне плоче уз ограду дворишта или су зарасле или су прекривене земљом, улазно степениште је прекривено маховином и коровом. И упркос таквој ситуацији, она и даље стабилно, постојано и храбро стоји, чувајући успомене на животну судбину једног великог архитекте.

02 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015
О архитекти Ленарчичу може се сазнати у великој мери из текстова архитекте Михаила Чанка, као што су Цртежи-колажи архитекте мр Леонида Ленарчича (2002), Мала прича о заборављеним »Београдских пет« (2005) и Београдски период архитекте мр Леонида Ленарчича (2012). Допринос архитекте Ленарчича у београдској архитектури и урбанизму, које архитекта Чанак означава његовим београдским периодом (1954-68), уочава се у бројним реализацијама, као што су на пример Блок 21 на Новом Београду и стамбена кула у улици Јаше Продановића бр. 31. 
Из Чанкових текстова сазнаје се да је архитекта Ленарчич шездесетих година прошлог века био миран, мисаон и надасве рационалан [3], поборник тоталне архитектуре [4] и да је инсистирао да свака поштена операција треба да обухвати све –  од урбанизма до гелендера. [5] На тај начин, архитекта Чанак је оставио истраживачима доста материјала и података који нису забележени кроз хронике наше архитектуре. Захваљујући његовим текстовима у београдским круговима позната је група »Београдских пет« (Л. Ленарчич, М. Митић, И. Петровић, И. Симовић и М. Чанак), која је деловала у простору од 1953. до 1970. године.
Са друге стране, на простору Словеније историчар уметности Стане Берник (1938) издваја међу бројним значајним урбанистима и архитекту Ленарчича, нарочито за урбанистички пројекат Марибор-југ (1975-77) [6], који је сличне концепције пројектима насеља Сплит III и Руски цар у Љубљани.[7]
На Архитектонском факултету у Љубљани, проф. др Јака Бонча у оквиру предмета Основне ликовне теорије приказује управо колаже архитекте Ленарчича, који се могу такође видети и у Чанковом часопису ARD Review бр. 27.
 
03 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015
Док млади у новоoтвореном кафићу на углу пију пиће, не размишљајући ни о чему сем о забави и како да издангубе време, тек понеки старији суграђанин, становник ове улице, познаје тужну судбину напуштене мале куће и њеног великог станара (али, нажалост, само из виђења). Према речима једног старијег Љубљанчанина из ове улице, архитекта Ленарчич је живео сам у њој. Имао је велики врт. То му је постала занимација по старе дане. У одржавању врта помагао му је један баштован из унутрашњости Словеније, који је долазио једном или двапут недељно. Једног дана, на прагу своје куће, у 79. години живота архитекта Ленарчич доживео је изненадни срчани удар. Овај немили догађај догодио се у присуству баштована, који је хитро дотрчао да помогне, звао људе, звао хитну помоћ, међутим није било спаса. У поверењу рече старији господин, иначе први комшија до Ленарчичеве куће, срећа да је ту био неко, јер у противном не би ни знали да је преминуо. Другим речима, знали би онда када би се осетио непријатан мирис. Тужна прича. Најгоре је када те сви живи забораве.

Од тог немилог тренутка до данашњег дана, кућа је пуста и сама. Нема нове станаре. Лагано пропада како време одмиче. Завесе и ролетне су спуштене. Врт, за који се каже да је био величанствен, зарастао је у коров. Може само да се замишља како је био уређен. Тужан призор у току дана, а вероватно још сабласнији ноћу. У свом тужном, али постојаном издању, она једино чува успомену на свог станара, Леонида Ленарчича.

Аутор текста и фотографија:
Маг. инж. арх. Г. Анђелковић  

Извори:  
[1] Аleksić, B. (1975). Stan i stanovanje. Arhitektura urbanizam (Beograd), 75-77: 16. 
[2] Bašlar, G. (2005, 28). Poetika prostora. Čačak: Gradac. 
[3] Čanak, M. (2005). Mala priča o zaboravljenim ''Beogradskih pet''. ARD Review (Beograd), 33: 20. 
[4] Ibid. 
[5] Ibid. 
[6] Урбанистички пројекат планирао је архитекта Владимир Брацо Мушич са сарадницима М. Цераром, Л. Ленарчичем и Л. Шарец.
[7] За више информација погледати: Slovenska arhitektura dvajsetega stoletja.

Нема коментара:

Постави коментар