понедељак, 25. мај 2015.

Београдски поздрав, новосадски отпоздрав | Драгиша Брашован (1887-1965)

Текст је првобитно објављен на сајту Сербума. Текст је на блогу објављен поводом 128 година од рођења и 50 година од смрти архитекте Драгише Брашована.

* * * 

Иза метафоричног наслова чланка, врло љупког и крајње симпатичног, крије се одређена и не баш сасвим случајна симболика која повезује ова два српска града – Београд и Нови Сад. Можемо је слободно назвати београдским поздравом и новосадским отпоздравом. 
01 | Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у Земуну (1935) и Зграда Радничке коморе у Новом Саду (1929-31) | Фото: Горан Анђелковић
Наиме, реч је о два објекта које је пројектовао тридесетих година прошлог века наш познати архитекта Драгиша Брашован (1887-1965). Прва је зграда Команде Ратног ваздухопловства (РВ) и проитвваздушне одбране (ПВО) у Земуну, грађена 1935. године, а друга је зграда Радничке коморе у Новом Саду, грађена у периоду од 1929. до 1931. године (Сл. 1). Оба архитектонска дела су настала у међуратном периоду, у тренутку када је модернизам заузимао значајно место у архитектури, као преовладајући начин схватања архитектонске мисли. У нашој средини то је започело са, већ помињаном, Групом архитеката модерног правца (ГАМП), чије је деловање почело 1928. године, односно у јеку великих друштвено-политичких осцилација у тадашњој краљевини због првенствено политичких превирања, али и кризе идентитета нове државе, које су кулминирале шестојануарском диктатуром краља Александра Карађорђевића (1921-1934). Или, како би истакао Александар Игњатовић, професор са Архитектонског факултета из Београда, да је архитектонски модернизам могао да одговори захтевима за националном унификацијом, као и да представи слику југословенске нације, културе и државе у којима није било племенске заслепљености нити духовног расула – свега онога што је проузроковало оштру промену политичког курса и диктатуру [1]. Дакле, модернизам тридесетих година је била спасоносна формула пожељног културног и националног идентитета, тако да се може рећи да је то можда први наратив југославизације модернизма који је идеолошке постулате интегралног југословенства сместио под егиду модернистичке архитектуре [2]. Свакако је чињеница да је модернизам, као вид јединствене националне репрезентације тадашње краљевине, послужио у сврху грађења одређеног и пожељног идентитета.
Но, поставља се питање која је веза између ових Брашованових дела? Свакако је јасно да припадају модернистичком обрасцу, што је уочљиво на први поглед. Међутим, имају и један атипичан елемент за модернистички речник – скулптуре. Скулптуре нису биле саставни део безорнаменталног и чистог модернизма. 

На згради Команде РВ-а и ПВО-а налази се скулптура Икара, дело познате предратне новосадске вајарке Злате Марков (1908-1986). Александра Дабижић истиче за скулптуру да је својом митолошком симболиком чврсто везана за значење и намену објекта [3]. Даље наводи да је фигура представљена зналачки експресивно с потцртаним анатомским третманом тела које наглашавају крила, али и да снажан торзо на јаким савијеним ногама и рукама прикованим за крила, извија се у обрнуто слово С сугеришући моћ, лепоту и драматику лета. Волуминозност скулптуралног израза прожета је декоративношћу сведеним уједначеним и ритмично постављеним праменовима крила која надвисују скулптуру и акцентују патос и драматику страдања првога лета [4]. Скулптура се налази на бочној фасади комплекса команде, према Главној улици (Сл. 2).


02 | Скулптура Икара, рад Злате Марков, Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у Земуну (1935) | Фото: Горан Анђелковић
Са друге стране, на згради Радничке коморе у Новом Саду, налази се скулптура Радника, дело вајара Томе Росандића (1878-1958). Фигура радника се налази на фасадној равни према Булевару Михаила Пупина, такорећи у непосредној близини главне и доминантне угаоне позиције зграде. Скулптура стоји на обрнутом пирамидалном постољу, градираном у пет нивоа. Равнотежа тела радника је нагнута ка левој страни у правцу истурене леве ноге, која врло смело иступа са постоља. Такође, радник има прекрштене руке са подигнутим каменим чекићем, ослоњеним на леђни део врата и десно раме. Драматичност композиције повећава чињеница да је фигура до појаса гола са јасном анатомијом тела, односно ребара и мишића овог радника, представљајући на тај начин симболе снаге, моћи и рада (Сл. 3).
Испод скулптуре стоји следећи натпис посвећен Светозару Марковићу (1846-1875):
03 | Скулптура Радника, рад Томе Росандића, Зграда Радничке коморе (1929-31) | Фото: Горан Анђелковић

Своме великом учитељу – првоборцу
СВЕТОЗАРУ МАРКОВИЋУ
Радничка класа Војводине
на стоту годишњицу његова рођења у спомен на
његов револуционаран рад у емиграцији у Новом Саду
21-IX-1846 – 21-IX-1946


Везу између Икара и Радника, а при томе не узмијаћи у обзир да је исти аутор архитектуре у питању и да је реч о модернизму, уочавамо у чињеници што се налази на истој страни улице када се иде старим путем од Београда ка Новом Саду, преко Београдске капије и Варадинског моста. Такође, зграда Команде РВ-а и ПВО-а се налази у центру Земуна, али и такође у правцу изласка из града, док се зграда Радничке коморе налази на самом уласку у Нови Сад, у центру и у непосредној близини важних градских и покрајинских институција, тако да можемо говорити о својеврсном и симболичном поздраву из Београда и отпоздраву из Новог Сада. 

Круна и петокрака

На крају, постоји још једна занимљивост о згради Команде РВ-а и ПВО-а. Она је уједно и доказ да је одувек архитектура била инструмент у рукама власти и различитих идеологија (Сл. 4). Тако можемо констатовати да је у време краљевине на њеном врху ноћу светлила круна, док је у време социјализма главну улогу преузела светлећа звезда, односно петокрака. 
04 | Скулптура Радника, рад Томе Росандића, Зграда Радничке коморе (1929-31)Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у време краљевине и социјализма.
Међутим, данас је ово модернистичко здање нашег чувеног архитекте Брашована у мраку. Зграда Команде РВ-а и ПВО-а стоји запуштена, заборављена и необновљена још од 1999. године, односно из периода НАТО агресије на тадашњу СР Југославију, када је почетком априла немилосрдно бомбардована у више наврата.

Аутор текста и фотографија (1-3):
Г. Анђелковић, маг. инж. арх.  

Извори:  
[1] Ignjatović, A. (2007, 23). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-41. Beograd: Građevinska knjiga.
[2] Ignjatović, A. (2007, 299). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-41. Beograd: Građevinska knjiga.
[3] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.
[4] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Нема коментара:

Постави коментар