субота, 24. децембар 2011.

Oд конкурса, преко Париза, до Метропола | 2010-2011 | 3


УВОД

После дужег времена настављам ову тему под називом Од конкурса, преко Париза, до Метрпола, пре свега из разлога јер сам очекивао расплет целе приче, коначно решење и излаз из ситуације у коју сам упао не својом кривицом.
  Ово је трећи чланак и уједно завршни чин ове приче из три дела. Пре него што наставим даље, подсетићу Вас на претходна два дела која се могу прочитати на блогу. 

Први део се односи на процес пројектовања и зове се Како се радио конкурс. Тај чланак можете прочитати на овом линку.

Други део се односи на ток конкурса и његову регуларност. Тај чланак се зове Награде и може се прочитати на овом линку.

Овај нови чланак, и завршни ове трилогије, зове се Метропол. Овај чланак се односи на процес преговора и разговора око праксе, разне мутне радње појединих људи и коначан фијаско који се недавно догодио. Пошто ће овај чланак бити доста обиман, морао сам да га поделим на одређене целине које карактеришу период од децембра 2010. до децембра ове године.

ПЕРИОД ПОСЛЕ ДОДЕЛЕ НАГРАДА

Други чланак сам завршио свечаном доделом награда која се одиграла крајем новембра 2010. године. Свечана додела награда одржала се у Свечаној сали Архитектонског факултета у Београду. Са том свечаношћу је завнично завршен процес спровођења конкурса. На ред је дошло спровођење и реализација додељених награда.  

Пре него што наставим даље, требало би поменути каквог су типа биле награде. Дакле, прва награда је била пут у Париз на неколико дана. То је од самог почетка било представљано као круна конкурса. Друга награда је добила годишњу претплату на стручне часописе. Међутим, путовање у Париз које се односило на прву награду проширили су и на другу награду. Наводно због коришћења у пројекту широког спектра Армстронгових произовда. То је био главни аргумент. Ово је у најмању руку скандалозна одлука. Зашто кажем да је скандалозна? Управо зато што чињеница лежи у томе да је задати простор требало уредити и постојеће хаотично стање хармонизовати. Друга награда је само поновила ту постојећу причу са новим хаосом, наводно уређеним. Пресипање из шупљег у празно... О функцији која је лоше решена боље да и не говорим... Али како год да се окрене то је одлука жирија и Армстронга. Како би направили неки баланс међу наградама, мени су доделили плаћену праксу у трајању од три месеца. О детаљима требало би све накнадно да се договоримо у наредном периоду.

Реализација прве и друге награде требала је да буде у релативно кратком року, до краја 2010. године, док је реализације моје, треће награде планирана за касније то јест за наредну годину. Крајем 2011. године показаће се да је све то била једна велика фарса...

ПОЧЕТАК ПРЕГОВОРА
  
На свечаној додели награда рекли су ми да се јавим наредних дана, што сам и урадио. После пар дана сам контактирао људе из Армстронга око даљих информација и преговора око детаља праксе коју су ми доделили. Међутим, почели су да се јављају први проблеми. Годину дана касније показаће се да су ти први проблеми били заправо почеци једне велике лажи и преваре. Реч је о томе да сам морао да стално притискам око датума разговора иако ми је речено на свечаној додели награда да дођем за пар дана. Ово је рецимо један одговор на моје и-мејлове око састанка и почетка преговора око плаћене праксе:
01 | Константно одлагање термина састанка и почетка преговора
Али овде има и нових интересантних ствари које нису раније помињане. Први пут се помиње и термин реализације праксе који треба да буде после мог дипломирања и завршетка студија. Дакле, реализација праксе требало би да буде за скоро годину дана, што представља један дуг временски период. 

Треба напоменути да ми је на свечаној додели награда речено да било добро што пре да се јавим око договра, док се у и-мејлу помиње да је још рано за било какве разговоре. Ово су први знаци негирања целе приче.

Онда је кренуло натезање око термина разговора. Време је немилосрдно пролазило, а састанак и почетак разговора никако да се термински утврди. Наводно су стално на били путовању. И немају времена за састанак са мном.

И најзад, први састанак и разговор на ову тему догодио се тек 16. децембра 2010. године. Ево још један и-мејл о одлагању састанка и договора:
02 | Константно одлагање састанка и почетка разговора
Дакле, почетак преговора и разговора око праксе био је тек 16. децембра те године. Дакле 22 дана после свечане доделе награда. Да ли заиста нису имали времена да ме приме, или сам ја просто небитан за њих, или је обећање било лажно. Гледано из садашњег времена, годину дана касније, ово је била свеопшта фарса тих људи. Цела прича је на самом почетку била постављена на лошим темељима. Ако је нешто у старту лоше постављено, то свакако не може бити добро нити да има добар крај. Тако је и ово било...

Интересантна је и чињеница да је годину дана касније, 13. децембра 2011. године коначно пукао процес преговора око праксе. Дакле, годину дана је била једна велика лаж по принципу обећање лудом радовње. Наравно, то све њима служи на част. Професионализам без премца.

Но, некако jе дошло до разговора и некако су ми учинили част да дођем код њих најзад у представништво око договора. На том разовору било је само речи о нека три могућа облика спровођења праксе:

- први облик се односио на пројектни биро, али су се у старту оградили да су минималне могућности за тако нешто;
- други је био да будем у њиховом представништву;
- и трећи да то буде у договору са извођачким фирмама.

Тог дана су били само разговори о могућим облицима праксе. Разуме се, мени је остављено да изаберем једну од те три могућности. Нажалост, ово је остало само на усменој речи. Сада размишљам да сам можда требао снимати све те разговоре, јер се показало да то касније постаје прича рекла-казала. Десет месеци касније негирали су све ово, уз коментар, да извлачим речи из контекста и да нисам добро разумео. Могу само рећи да је то чисто лицемерје... Али шта да се ради... Живот иде даље...

Такође, тада је било исто речи да би спровођење праксе требало да буде после мог дипломирања и летње паузе, отприлике у септембру, што су ми у кратким цртама наговестили у и-мејлу. Дакле, цела прича се одлаже за девет месеци. То је заиста дуг период. Али, ајде прихватио сам, јер је и мени одговорало да се до јула бавим само дипломским радом и да то завршим ваљано и како треба, са једне стране. Са друге, сматрао сам да је то одличан почетак после завршетка факултета. Плаћена пракса би ми омогућила склапање нових контаката и неки почетак рада у струци. Треба рећи да се у струци врло тешко данас налази посао, што је последица многобројних фактора у нашем друштву. Али у то сада нећемо улазити јер то није бит ове приче.

Дакле, настао је период затишја до септембра...

НАСТАВАК ПРЕГОВОРА У СЕПТЕМБРУ
  
Завршетак мојих студија 6. јула је обележен доласком значајних личности српске архитектуре на моју одбрану дипломског рада – Михаила Чанка и Милана Миодраговића. Њихово присуство ми је много значило са једне стране, а са друге то је био јачи суд од саме комисије која је оцењивала и вредновала мој дипломски рад. Такође, то је била подршка мојој идеји и мом раду, као младом будућем архитекти.

Одмах после дипломског, упливао сам непланирано у воде конкурса за социјално становање у насељу Др Иван Рибар на Новом Београду. Конкурс је трајао до краја јула, тако да сам тек у августу одмарао и направио летњу паузу. 
  
Почетком септембра сам се јавио људима из Армстронга око наставка разговора око праксе. И-мејл сам послао тачно 1. септембра. Ово је био одговор на мој и-мејл:
03 | Одлагање наставка разговора и преговора око праксе за десет дана
Ово је невероватно! Дакле, тек могу да дођем за десетак дана. Да ли баш немају толико времена за мене и за обећање које треба да испуне?! Сумњам... Спровођење праксе за њих је била девета рупа на свирали. Шта ћу.... Ништа, чекао сам тај 12. септембар да се поново јавим и да иницирам наставак разговора који су почеле у децембру 2010. године.

 Међутим... Стиже овај и-мејл:
04 | Још једно одлагање у низу
Поново одлагање! И то за недељу дана. Знаци крајњег непрофесионализма и непоштовња! Да ли баш немају толико времена за пола сата – сат разговора са мном. Толико посла имају да се убијају од њега! Сумњам! Имао сам предосећај да ме завлаче око праксе, што се на крају испоставило као тачно. Ово је невероватно! Али, ајде прихватио сам тај позив за одлагање, иако сам тада сматрао да то није добро и да то не може да се добро заврши. Ушао сам свесно у зачарани круг који су они направили.

Ништа. У и-мејлу сам написао да ћу се јавити 19. септембра, то јест за недељу дана касније, као што су ми написали... И тог дана сам се јавио поново, по ко зна који пут, око састанка. Ово је био одговор на моје питања када могу да дођем и када им одговара:
05 | Коначено су рекли тачно време када да дођем
Датум наставка преговора је требало да буде у петак, 23. септембра. Септембар је скоро прошао... Нису били од речи по ко зна који пут... Тотална безобзирност и непрофесионализам са њихове стране. Али... У четвртак стиже и-мејл са следећом садржином:
06 | Поновно одлагање и то дан пре састанка
Поново одлaгање и то дан пре заказаног састанка! Ово више нема смисла... Али стварно... Немам речи и коментара за овакав начин понашања. Ово је у суштини значило, гледане са данашње тачке гледишта, да они стварно нису желели договор нити су желели да организују праксу. Не могу цео септембар да нађу времена да разоговарају са мном око праксе. У ствари они нису ни хтели да се договоре, а камоли да реализују своје обећање.

После овога, престао сам да им верујем. Није било више разлога да им верујем. Све живо померају, не држе се речи, стално одлажу. То су биле последице лошег почетка преговора који су засновани на лажима и обманама. Хиљаду пута изговорите лаж и сами ћете веровати да је истина. Али ја нисам тако поводљив и не падам на слаткоречивост таквих особа. Принципијалан сам у потпуности.

Нерадо сам прихватио предлог да се састанак одложи за следећу среду, 28. септембар. Цео месец је прошао...  Међутим, прошла је и та среда. Нису се уопште јавили. Писао сам им да проверим да ли важи тај термин или не. Нисам добио никакав одговор...

Међутим, 29. септембра стигао ми је и-мејл са овом садржином:
07 | Донели су одлуку око праксе без могућности бирања
Нашли су ми праксу у фирми Р-инжењеринг и она ће се одвијати на градилишту. Овим чином ускратили су ми право да бирам једну од три могућности о којима је било речи у децембру 2010. године. Ово више тумачим да су хтели да ме скину са грбаче и да ме се реше. Од сада па на даље о конкретним стварима и питањима разговарам са људима из Р-Инжењеринга. Врло елегантан начин решавања проблема...

  ПОЧЕТАК ПРАКСЕ
  
Елем, отишао сам на разговор, 6. октобра, према и-мејлу иако није дошло до директног договора са људима из Армстронга. Ово је већ постала негација почетних речи и договора око праксе. Као што сам више пута рекао, оно што је засновано на лошем, не може да се добро заврши. А и ово је доказ да они нису желели да се са мном договоре нити да спроведу ваљано праксу. Једна велика фарса...

На разговору у Р-инжењерингу протекло је све у најбољем реду. Њихов директор ми је рекао да ће се моја пракса реализовати на хотелу Метропол. У прву руку ми је било примамљиво. Али све што се тиче осталих ствари и плаћања то морам да се договорим са Армстронгом.

Сутрадан, 7. октобра, кренуо сам на праксу. У 8.00 сати ујутру већ сам био на градилишту хотела Метропол. Већ првог дана сам се сусрео са проблемима. Нису хтели да ме пусте унутра јер нисам забележен у евиденцији. Чекао сам човека који је требао да дође по мене. Овај проблем на улазу је представљао улазак у многе друге проблеме који су се касније догодили. И све је била последица што није дошло до директног договора између мене и Армстронга. То су свакако знали људи из Армстронга. Не верујем да су баш толико наивни...

На градилишту Метропола сам могао да видим све и свашта. Разне сплетке између учесника у извођењу радова и слично. Најгоре од свега што се то и мени обијало у главу. Тада нисам ни био свестан у шта су ме увалили људи из Армстронга... О реконструкцији објекта нећу ништа да причам... Оно је горе од сваког хорор филма... Слажем се да поједине објекте треба реконструисати, али на овакав начин не, не и не! Ово је срамота! Драгиша се преврће у гробу. Тада су се неке ствари које сам видео кршиле са мојим етичким кодексом. О Метрополу сам већ писао у посебном чланку, па овде нећу помињати поново... Нема ни потребе... 

Ова прича са Метропола је постала култна и најбоље осликава стање у нашој архитектури и друштву. Иронична је у сваком случају.
Причају српски и грчки архитекта око реконструкције „Метропола у Београду:
С. архитекта: Да ли знаш ко је пројектовао 'Метропол', овај хотел који сада реконструишеш? Г. архитекта: Не, не знам... С. архитекта: Па 'Метропол' је пројектовао арх. Брашован... (прекида Грк)
Г. архитекта:
Где живи? Где ради? С. архитекта: Па... Он није више међу живима... Он је славни архитекта мо...” (опет прекида)
Г. архитекта:
Е, штета! Таман сам хтео да га питам за оне преградне зидове од опеке које сам морао да рушим...
Српски архитекта гледа ћутке свог грчког колегу, мислећи да се шали... Али кад је схватио да је Грк озбиљан и да стварно тако мисли, само се окренуо и рекао у себи:
- Ј....е, са каквим моронима ја радим...
И наравно дао отказ и напустио посао...
Без коментара...

Али ајде, покушао сам да видим како ће се развијати даље ситуација. Опет сам покушао да проверим мој статус присуства овде и да ли је све регуларно, пошто сам се на сваком кораку сусретао са проблемима разних врста, а повезани су са мојим присуством на градилишту. Такође, поставио сам питање, разуме се, колика ће ми бити плата. Ово је био одговор од људи из Армстронга на моја питања:
08 | Одговор око мог статуса и плаћања
За плаћање ћу бити благовремено обавештен? Апсурд... Кафкин процес на делу... Ово потврђује тврдњу да они нису ни хтели праксу да реализују како треба, а можда и да не плате. У народу би се то просто назвало хохштаплерска посла...

Елем, ситуација се из дана у дан погоршавала. То је била последица нерешених питања. Оваква је ситуација је била тамо:

09 | Опис ситуације која се дешавала
Покушавао сам опет да покренем питање директног договора и састанка који је требало још у септембру да се догоди, али није био из непознатих разлога, бар мени. Једноставно проблеми су нарасли до те мере да се о томе више није могло ћутати. Морало је хитно нешто да се предузме.

Чак сам намерно поставио питање да ли може да буде комбинација више типова пракси, да на неки начин, опипам пулс и видим њихов став. На крају крајева, то је требало да изаберем на првом састанку и договору, до којег иначе никада није ни дошло.

Тражио сам и уговор, који су дужни по закону Србије да дају и где би се дефинисао мој статус на градилишту. Ово су били одговори на мој и-мејл у којем сам тражио потписивање уговора и решавање основних проблема:
10 | Одговор на мој и-мејл са описом ситуације
Ни на једно питање нису ми дали конкректан одговор. Чак и за плаћање... Ово потврђује да они вероватно нису ни планирали да испуне све своје обавезе. Најбитније је  да се пракса не може реализовати у оквиру неког пројектног бироа. Најблаже речено, одузели су ми право избора о којем смо причали у децембру прошле године. О редефенисању награде и начин реализације нећу ни да помињем... То је брука и срамота на који начин су то урадили. Руку на срце, речено је на почетку да су минималне шансе за биро, али је остављена могућност избора, што су ми дефакто овим начином и чином одузели.
 
Но, идемо даље на други и-мејл:
11 | Одговор на мој и-мејл са описом ситуације
Ово је прави пример лицемерја. Али ајде да разјаснимо једну ствар, пре него што кренем у даље писање и анализирање. Ја сам намерно поставио питање да ли пракса може да се комбинује у та три облика. Зашто? Хтео сам да проверим да ли важи оно што је обећано у децембру 2010. године. Из оба и-мејла се види негација. То значи да лажу. Од самог почетка су све засновали на неистини и лажи. Да лицемерје буде још веће, каже се на моје инсистирање. Невероватно! Ја сам током септембра тражио наставак разговора и из горе приложеног се види да су сами одлагали сусрет. Крајњи безобразлук и неодговорност ових људи. Трагедија...

Оно што јесте јако битно у овом и-мејлу, а то је да су ме коначно позвали у представништво на разговор, за 20. октобар. Најзад су се сетили после педесет дана. Педесет дана нису имали времена да ме приме. Педесет дана имају неодложне обавезе. Педесет дана купе днвенице. Страшно... Овај позив за разговор је у сваком случају требао да буде много, много раније. Пре ове фрке коју су сами направили. Али зашто мора једноставно, када може компликовано?

Оно што је страшно да они у неку руку изношење проблема гледају као да се превише жалим и да то можда није најгоре. Свака част! Хвала Богу, па ти људи не одлучују о неким крупнијим питањима јер би се онда највероватније догодио Аушвиц неке врсте, па би оправдавали да је могло бити и горе... Немам речи... Лицемерје без граница.

Сматрао сам да морам да одговорим на овакав дрзак и-мејл са још јачим и аргуметнованијим речима:
12 | Мој одговор на њихове и-мејлове

  ФИЈАСКО И ВЕЛИКО ФИНАЛЕ
 
Дошао је и тај 20. октобар. Отишао сам на разговор у представништво. На потирници ме нису одмах пустили горе, као што је раније било. Морали су телефоном да провере да ли очекују особу са тим именом. Да ли је ово случајно? Сумњам да јесте. Како год, у сваком случају, пустили су ме даље, али овај детаљ је вредело споменути.

Састанак је трајао скоро сат и по. Инсистирао сам на прављењу уговора између мене и њих, где би се дефинисала сва права и обавезе, како моје тако и њихове. Све време сам им наводио да многе ствари морају да се утврде, што су иначе дужни по закону Србије да ураде. Перманентно су се вадили на то да они као представништо не могу да склопе уговор са мном. Каква лаж... По закону страна представништва су дужна да се држе закона оне државе на чијој територији се налазе – дакле, у овом случају, Србије... Још једна у низу лажи...

Ово је био оквирни концепт на којем сам инсистирао да ураде уговор, а и дужни су по закону Републике Србије:
Због низа проблема у нашој досадашњој сарадњи, а у жељи да се исти превазиђу, обавештавам Вас о следећем:
1.  Наше досадашње догворе из периода од 16.12.2010-26.09.2011. ни по једној тачки нисте реализовали и то:
- да реалзиација праксе треба да почне у септембру 2011. године, а сада смо у октобру,
- да имам право избора између три опције (пројектни биро, Ваше предстаништво или извођачка фирма) и да део праксе буде обављен у Паризу што сте ми касније ускратили,
- до данас нисте са мном склопили пуноважан уговор о стручном оспособљавању и усавршавању на шта Вас обавезује члан 201. Закона о раду Републике Србије, а о чему сам Вас два пута обавестио. Чињеница да сте представништво а не Д.О.О. Вас не ослобађа ове обавезе.
2.  Уколико сте вољни да поменути уговор склопите и отворите пут нашој даљој сарадњи, а за шта сам и ја живо заинтересован, неопходно је да уговор обухвати између осталог и следеће:
- прецизне датуме почетка и завршетка праксе,
- радно време током радних дана, с тим што треба прецизирати да се рад суботом и након радног времена посебно плаћа, односно, да субота није обухваћена редовном радним временом.
- обострана права и обавезе, с тим што моје обавезе не могу обухватити активности за које је неопходна лиценца. Наглашавам да не могу да прихватим никакве сугестије, налоге и интервенције који не би били у складу са мојим професионалним сазнањима и етичким ставовима.
3.   Што се тиче ситуације на градилишту хотела Метропол, где сте ме послали, стање је несређено, а услови рада су на ивици неподношљивости. Немам ни своју канцеларију ни свој радни сто, просторије су без прозора, влажне и нездраве, а међуљудски односи, како сам Вас већ обавестио, поремећени и напети.
Нису задовољени услови заштите на раду, нити је регулисано питање накадних трошкова (превоз, топли оброк итд).
4. Стиче се утисак да се, из мени непознатих разлога, намерно одуговлачи са склапањем поменутог уговора, а посебно са утврђивањем новчане надокнаде за моје ангажовање, па Вас молим да ова, као и друга спорна питања брзо и ефикасно решите у складу са важећим законима и прописима.
У међувремену, да би Вас поштедео потенцијалних неприлика са инспекцијом рада, бићу принуђен да и против своје воље привремено напустим градилиште Метропола, док уговор не буде потписан, а наше обостране обавезе прецизно дефинисане.
Искрено се надам, да ћемо наведене проблеме превазићи и да ћу, након легализације мог статуса, моћи и да наставим са обављањем праксе, у свему према важећим законима и прописима.
Од свих тачака само су ми једну оправдали и уважили – безбедност на радном месту. За све остале су рекли да су излишне и моје извољевање. Лицемерје из и-мејла пренео се у дијалог. Стварно немам речи. Да поменем, ово је направљеноо на основу докумената и закона Републике Србије. Они су били дужни ово да ураде.

Током разговора осећала се велика доза узвишеног погледа са њихове стране са намером да ме понизе. Они буквално, али буквално сматрају да ја баш немам појма о било чему... Па добро, њихов став. Имамо две Захе Хадид на једном месту и оне су најталентованије и најпаметније. Само то нико, осим њих, не види. Парадокс. Омаловажавање је ишло и до те мере да су помињали моје студије које сам завршио по Болоњи. Немам речи. Када немаш било какав аргумент, хватај се за било коју сламку. У неку руку сматрам да студије по Болољи нису најбоље и да има проблема, али то не значи и да су сви људи лоши и да баш немају грам неког знања о архитектури. Али по људима из Армстронга ми са Архитектонског факултета из Београда немамо појма... Битно је да су они завршили по старом програму и иду просперитетно напред. Овај пасус би било добро да прочитају млађе колеге, чисто да знају какво мишљење имају људи које раде наводно у струци и да знају шта могу све да очекују. Мени је ово било први пут да ми то неко тако каже... Али добро, за све постоји први пут, па и за овакву глупост. Али свако данас има право на свој став у времену демократије.

Када сам рекао да ми не могу рећи да ћу благовремено бити обавештен о плаћању, окарактерисали су као веома безобразно и непристојно питање. Алал вера! Ваљда је нормално питати тако нешто. Али они су то крили као змија ноге. У сваком случају више пута су ми рекли да сам безобразан и непристојан, али они су, Боже мој, светиње... Боље да не коментаришем...

Но, тај дан само смо утврдили црвене линије од којих нећемо одступити. Постигнут је неки вид компромиса да даље не идем на градилиште, а да ће они до 1. новембра формулисати уговор који би требало да склопимо, али да неће моћи да буде по закону Републике Србије. Али су обећали да ће се потрудити да садржи све тачке које сам навео...

Ништа, уследипа је поново пауза и чекање. Могу рећи да сам тада био веома скептичан у успех и обећање које су поново дали. Ниједну реч нису испоштовали до сада. Ко гарантује да ће сада испунити дато обећање? Апсолутно нико...

Време је пролазило. Међутим, 1. новембра стиже овај и-мејл:
13 | Поновна одлагања
Традиција непрофесионализма, одлагања и неодговорности је исувише јака. Поново креће она прича одлагања и тражење разумевања са моје стране да сачекам. Ја сам увек имао разумевња јер сам у суштини толерантан, али они никада нису имали разумевања за мене... Остаје да се сачека како ће се даље одвијати ситуација. Међутим, после више од десет дана, послао сам и-мејл да видим шта се дешава. Ово сам добио као одговор.
14 | Желе да не остане било какав писмени траг
Стара прича се по ко зна који пут понавља... Опет се све своди да уопште нису желели да ураде било шта. Ја сам највероватније за њих представљао проблем. Они нису имали поштене намере... Нисам желео да им дајем број телефона, јер је комуникација ишла путем и-мејла. А и постоји писани траг пошто су више пута негирали ствари које су усмено речене, па ово представља неки облик сигурности у комуникацији. Али... После пар дана стиже овај и-мејл:
15 | Немогућност реализације додељене праксе и обећања
Полако истина излази на видело. Оно што сам сумњао два месеца показало се да је тачно. Они нису ни хтели да испуне обећање. Направили су једну фарсу са пуно лажи и обмана. У народу би се то назвало хохштаплерска посла. Али њима то служи на част.

Одлучио сам да им одмах не одговарам, иако сам знао шта ми је чинити. Нисам хтео да пристанем на редефенисање награде из више разлога. Један од разлога што су и прву и другу награду максимално испоштовали, а трећу, моју награду нису хтели уопште да испоштују. На овај начин су обезвредили и мој пројекат са којим сам остварио трећу позицију. Толико о томе колико ме цене и поштују...

Коначну одлуку сам донео 29. новембра. Она је била да повлачим рад уколико не желе да испуне оно што су обећали на свечаној додели награда 24. новембра 2010. године, пре годину дана. Било какво редефенисање награде није долазило у обзир. Чак нисам ни правио проблем да се реализације праксе догоди и доста касније. Но, они напросто нису хтели уопште да ураде ваљано било шта. То ми је већ било веома јасно.

Каква иронија – позивају ме да разумем да је криза присутна... Ово премашује све границе. Криза је постала фраза која се често користи како се не би испунили своје обавезе... Ово је срамота и једна велика мрља за компанију Армстронг, нажалост... Велика брука...

16 | Одлука о повлачењу рада уколико не испуне додељену награду
Са повлачањем рада, изнео сам и констатацију да су дужни да измире све обавезе према мени то јест оних шест радних дана које сам провео на градилишту. Био сам категоричан - нећете да спроведете оно што се доделили и обећали, сада ћу тражити максимум и инсистираћу на свему.

Међутим, очекивао сам да ће ме у одговору на мој и-мејл позвати макар поново да размислим или да ме одврате или било шта, али ово је одговор, врло кратак и јасан:
17 | Олако прихватање повлачења рада
Лицемерју нема краја. А ни лажима ни обманама тих људи... Жалосно... Они су вероватно чекали такав тренутак. Можда су се запитали како раније нисам одустао. И још један у низу доказа који потрекпљује тврдњу да они у ствари нису хтели да спроведу праксу како треба. Велика брука и срамота...

Инсистирао сам да додђем до представништва по радове и да се надокнада за Метропол реши како знају и умеју.

И опет је кренуло одуговлачање у времену. Традиција која нема краја... Али то је њихов препознатљив манир.

До коначног расплета дошло је 12. децембра ове године. Годину дана касније од почетка разговора о пракси. Каква случајност... Нажалост нисам могао да присуствујем том састанку из одређених разлога, али сам чуо шта су рекли. Део приче је био са оног састанка од 20. октобра и слично. Тада су понудили и новчану надокнаду у износу од 10.000 динара. Али је запањујућа чињеница да су први пут рекли да су планирали да плаћена пракса буде у износу од 30.000 динара за три месеца (10.000 месечно). Ово је поражавајуће. Откриће Америке. Све време су тајили и одједном су открили колико су новца планирали за праксу. Притом су мени рекли када сам то питао да сам безобразан и непристојан...  Сумњам да су имали такву намеру. Раније би рекли... Не би крили у сваком случају. Такође, свашта су причали о мени, али то је њихово мишљење. Можда и ја мисилм свашта о њима, али то је моја приватна ствар.

Стварно је срећа што такви људи нису на значајним местима у струци, иначе би одавно пропали иако смо на ивици провалије. Срећа у несрећи.

Изражавам наду да ће ово младе колеге које још студирају прочитати јер их ово очекује у стварности. 

 ЗАКЉУЧАК
 
Овим речима завршавам ову причу из три чина. Надам се да ће вам ово моје искуство помоћи у нечему, макар у томе да знате да процените да ли вас неко лаже и обмањује. Пазите се, свуда око Вас се налазе преваранти. Не дозволите да Вас преваре. Данас је ретко ко поштен. Поштење је остало за нама. 

И надам се да ћете научити нешто на мојим грешкама, јер је увек боље учити на туђим него на својим.

КРАЈ

Нема коментара:

Постави коментар