среда, 19. октобар 2011.

Oд конкурса, преко Париза, до Метропола | 2010-2011 | 1


Овај чланак пишем поводом недавних догађаја који су ме силом прилика задесили јер сматрам да истина мора да изађе на видело. Ово је један од начина. Сматрам да о оваквим стварима треба говорити, а не ћутке их склањати испод тепиха, као да их и нема.

Назив овог чланка, одлучио сам да буде Од конкурса, преко Париза, до Метропола. Ова три речи су кључне и праве трилогију ове приче. У суштини, повезују три битна периода који су временски распоређени на следећи начин:

1. Како се радио конкурс – Представља почетак, фазу пројектовања и рада, анализу и истраживање; искуство и елан; велики такмичарски дух и жељу за пласманом и успехом;

2. Награде – Пресипање из шупљег у празно; све што је испод стола и што се не види голим оком;

3. и Метропол – Круна разочарења и неки облик растројства; доказ непоштовања и пропадање струке (гледано са ширег аспекта).

Време одвијања ове приче обухвата период од маја 2010. до октобра 2011. године, такорећи све до данашњих дана (још увек траје). Ово што ћу писати је оно што се мени десило и кроз шта сам прошао, и кроз шта још увек пролазим. Ово о чему пишем је личног карактера, индивидуалне природе, може се свакако посматрати из ширег угла, генерално као проблем струке. Нисам усамљени случај у целој причи. Зрно песка сам у овом безнађу наше струке која обилује проблемима, а мислим да се то односи и на цело српско друштво данас. Није ниједна област изузета ни имуна, па ни архитектура...

Чини ми се да само ја имам храброст да проговорим о стварима које се дешавају, а очигледно је да не би требало да се дешавају. Немам снаге, а ни намеру, да ћутим, већ на овај начин желим да опишем ситуацију. Немам ни разлога да се некога бојим и плашим јер говорим истину.

* * *

  Па да започнем... Од почетка. Почетак је увек тежак. Поготово када се пуно ствари деси у међувремену. У једном свеопштем лудилу треба повезати све чињенице и склопити мозаик приче.

Дакле, како би се разумело ово што се данас догађа мени, битно је се вратити на почетак целе приче, негде скоро годину и по дана раније. Био је месец мај. Тада сам завршавао четврту годину студија. Једног дана, на зиду ходника према студентској служби, видео сам плакат за један студентски конкурс. Морам признати да сам један од поборника да студенти још у току студија треба да раде што више конкурса, бар што се тиче архитектуре. У току мојих петогодишњих студија, учествовао сам на чак девет конкурса и доста ми је помогло стечено знање на њима у каснијем раду.

Плакат конкурса
Конкурс је расписан од стране српског представништва компаније Армстронг у Београду са врло инспиративном темом - Реконструкција изложбено-пословног простора своје компаније у Паризу.  Тема је била, могу рећи са ове дистанце, веома изазовна из разлога што је задатак био ентеријер. Наш факултет, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, нема више такав предмет у наставном плану који се бави унутрашњом архитектуром. Тако да сам имао мотива да пробам нешто ново, нешто са чим нисам имао раније додира.

Конкурс је званично почео 17. маја 2010. године. Услов да учествујем је био да сам студент Архитектонског факултета са простора Републике Србије. Крајњи рок за предају рада био је 17. септембар 2010. године. Дакле, било је четири месеца за израду пројекта, што је више него довољно. За то време је могло да се уради квалитетно решење.

Треба узети у обзир и друге околности. Крај месеца маја је крај семестра четврте године и тада почиње велика летња пауза. Дакле, било је доста времена за израду конкурса јер нису постојале обавезе на факултету. Тако да сам релативно брзо одлучио да кренем у акцију. Већ 21. маја сам се пријавио за тај конкурс, путем и-мејла. Врло убрзо сам добио повратни и-мејл са основом и пројектним задатком, као што обично бива на неком конкурсу.

У почетку, крајем маја тј. крајем семестра, бавио сам се тумачењем пројектног задатка. Нисам ниједну ситницу хтео да препустим случају. Хтео сам одмах да извучем све битне елементе за даљи рад.
Током краја семестра и предиспитног рока, бавио сам се анализом и истраживањем различитих обликовних могућности. С обзиром да је ентеријер у питању, било је од великог значаја наћи адекватне примере за оно што треба да се ради према пројектном задатку. Ово се односи поготово на поједине целине простора.

Тај аналитичко-истраживачки процес може да се подели у нека три нивоа разраде:

  1. Први ниво представљао је упознавање са врстама плафона које компанија Армстронг ради. Треба рећи да је то био један од задатака пројектног програма. Дакле, било је потребно испитати све обликовне могућности елемената и применити их на задатом простору, и наравно, оставити пројектантски траг у некој мери. 

2. Други ниво се односио на истраживање функционалног карактера простора. Пројектним задатком су биле задате одређене површине у метрима квадратним за просторе које треба да садржи тај изложбено-пословни простор у Паризу.

3. Трећи ниво представљао је ентеријерско, односно, унутрашње обликовање простора истраживањем истог, као и тражење адекватних примера који би одговарали задатом случају.

Овај део посла, у већој мери, завршио сам пре почетка јунског испитног рока. У току рока сам направио, разуме се, временску паузу како би се све слегло у глави. Некада је потребно у процесу пројектовања правити такве временске паузе јер нам се неки проблеми могу неприметно провући, а после их можемо констатовати и решити их.

Што се тиче самог простора, који је требало средити, у хаотичном је стању. Када гледате фотографије једноставно уочавате натрпаност и нагомиланост елемената. На први поглед се примећује нејасноћа и нечитљивост тог пословног простора.

Простор конкурсног задатка
Функцију сам решавао током јула месеца, дакле после свих испита у јунском року. Ако се погледа основа коју је требало решити, може се рећи да је била веома краката, са пуно незахвалних углова који су представљали, у неку руку, проблем. Да задатак буде тежи јесте и различитост висина у простору, те су се оне кретале од 2.10 до 4.20 метра, што су заиста велике разлике. Но, да се вратим на основу. Још један од присутних проблема био је тај што су се прозори налазили само на једној страни. То значи да је простор био изузетно дубок. Најудаљенија тачка ишла је чак 26 метара од прозора. На неки начин те информације су утицале на решавање саме функције. 
 О концепту има више речи у овом чланку на блогу.
 Инсистирао сам да функционално решење буде што боље, да основа буде што компактнија, а и уједно да испоштујем све критеријуме и квадратуре које су задате пројектним задатком.

Задата основа са конкретним параметрима

После још једне временске паузе и када сам уједно све дефинисао што је било неопходно, почетком августа могао сам да кренем у конкретнију разраду решења. Од 8. августа до 27. августа завршио сам комплетно цео пројекат. Укупно сам имао 24 прилога А3 формата. Дакле, завршио сам цео пројекат три недеље пре рока. Ово време, злата вредно, посветио сам једном критичком осврту према пројекту. Реч је о томе да сам сетио речи професора Владе Лојанице, исто Чикамиканца,  које је упутио својим дипломцима у јулу месецу те године приликом дипломирања, а то је:
Када радите конкурс, покушајте да завршите што раније, отприлике недељу дана пре предаје рада. Тих недељу дана будите максимално критични према свом сопственом раду, као да није Ваш. На тај начин ћете боље сагледати шта је вишак, а шта не, шта треба исправити или променити како би било боље решење.''
                                                                                                        
Ове речи су ми биле ослонац у те три недеље. Био сам ригорозан према сопственом раду. Са 24 прилога које сам направио до тада, свео сам на 10 прилога који су компактно представљали решење и идеју. Тих 10 радова заиста су на крају представљали смислену целину која има своју причу и логику. Ове речи проф. Владе Лојанице су ми помогле да моје решење буде још боље.

Мирно сам чекао термин предаје рада, који је био 17. септембра 2010. године. Семестар је полако почињао на факултету. После летње тишине кренула су последња предавања и вежбе мог студирања...


Н А С Т А В И Ћ Е   С Е . . .

Нема коментара:

Постави коментар