Урош Мартиновић (1918 - 2004)
Градитељска каријера Уроша Мартиновића одвијала се у знаку сталног
напредовања. Њена основа била је стална борба за утемељивање
прогресивних идеја чији се спољни израз мењао у складу са променама у
владајућој идеологији, од интернационализма у раним послератним
годинама, ка индивидуализму и национализму у нешто каснијим периодима,
након познате Резолуције ИБ. Тежећи увек средишњим позицијама,
Мартиновић се и у друштвеним активностима, популарним у доба комунизма,
клонио екстрема, тежећи да у оквиру левичарских политичких опредељења и
интернационалних градитељских метода, нађе своје индивидуално место.
Мартиновић је у Београд дошао са Цетиња почетком тридесетих година. У
Београду је завршио средњетехничку школу у којој су, под руководством
Јосифа Букавца, наставници били већ афирмисани српски архитекти: Бранко
Максимовић, Ђура Бајаловић, Бранко Крстић, Ива Здравковић. Пред сам рат
запослио се као техничар у Министарству грађевина, а потом доба рата
провео у Техничкој дирекцији Општине града Београда. Навршио је скоро
пуних тридесет година живота када се 1947. године уписао на
Архитектонски одсек Техничког факултета.
Најраније Мартиновићево појављивање на јавној сцени догодило се, колико
се зна, на Саветовању студената архитектуре, одржаном 1950. године у
Загребу, исте године када је у Дубровнику одржано и знаменито Саветовање
архитеката и урбаниста Југославије. Текст Мартиновићевог излагања
публикован је у стручном часопису „Техника“. У њему подједнако срећемо
здрав и логичан начин мишљења, као и осећање за праћење средишњих токова
политичких тенденција. „Размах идејне борбе“ је тема Мартиновићевог
излагања. У истој реченици Мартиновић се најпре залаже за „отварање
широких могућности за процват културе у условима свестранијег
демократизма“, што је став који би сваки разумни демократа потписао и
данас, а одмах потом залаже се за „победу истинске науке и културе кроз
истинску борбу мишљења на идејном пољу“, чиме се у област науке и
културе уводи идеолошка компонента, да би се сасвим одређено закључило
како је реч о „борби против декадентних и реакционарних схватања, као и
борби противу контрареволуционарних покушаја савременог ревизионизма у
радничком покрету“.
Очигледно је из овог широко цитираног става како се Мартиновић, већ у
првим годинама после раскида са стаљинизмом, определио за „центристички“
став: „свестранији демократизам“ с једне стране, али и „борба против
ревизионизма“ с друге стране. Таквог средишњег положаја Мартиновић се
сјајно држао током читавог свог радног века, и у друштвено - политичким
активностима, и у струци.
Мећу бројним дихотомијама које једна тако стара и разграната струка као
што је архитектура носи у себи, Мартиновић је најпре уочио честа
једнострана опредељења за „уметничке“ или „техничке“ особености неког
архитектонског дела, утврђујући да су „оба схватања практично подједнако
погрешна и нетачна, иако су дијаметрално супротна. Прво схватање (о
искључиво уметничком карактеру архитектонског дела) рађа, по
Мартиновићу, „површност, неодговорност, несолидност и боемски однос
према озбиљним и сложеним задацима на пољу архитектонске делатности“.
Друго схватање (које, по Мартиновићу, заступају они који архитектуру
схватају претежно као занат) „спутава свестрани развитак мисли и идеја и
убија сву ону лепоту и драж архитектонског стваралаштва“. „Оба
схватања, закључује Мартиновић, треба и практично и идејно сузбијати,
борећи се за изградњу свести о правој улози и садржини стварања на пољу
архитектуре“.
Како је ову традиционалну дихотомију између уметничког и занатског,
између стваралачког и рутинског, Мартиновић разрешавао у сопственом
градитељском делу, током дуге четири деценије непрекидне активности, од
почетка педесетих, до краја осамдесетих година прошлог века?
Први Мартиновићеви самостални радови настали су још на студијама. Најпре
је на конкурсу за типске станове освојио прву награду, у заједници са
супругом Надом Мартиновић. Био је то један од бројних послератних
покушаја да се масовном и типизованом изградњом објеката за колективно
становање разреши битно питање остваривања социјалистичких идеала. Затим
је освојио награду на конкурсу за типске пројекте објеката на Аутопуту
(1949), а пред крај студија и прву награду на конкурсу за урбанистичко
решење Стамбеног комплекса „Пионир“ и прву награду на конкурсу за нову
зграду Гимназије у Параћину (1950). У овим најранијим делима лако се
препознаје утицај школовања: Гимназија у Параћину, на пример, садржи у
себи дух касних Злоковићевих дела, Основне школе у Јагодини или
конкурсног пројекта за Етнографски музеј у Београду, сазданих на јасно
одређеним кубичним волуменима.
Студије архитектуре Мартиновић је завршио 1951. године, а већ две године
касније осваја награде на значајним конкурсима за уређење комплекса „Маријин двор“ у Сарајеву (са групом сарадника, друга награда) и за
палату Скупштине општине Загреб (четврта награда). Оба ова дела,
посматрана из данашње временске перспективе, чине се изузетно модерним и
то у смислу савременог интернационалног стила чији су стандарди били
њујоршки „Lever house“ или, нешто касније, две приљубљене танке плоче
Phoenex-Rheinrohr облакодера у Диселдорфу.
Конкурсни пројекат Дома народног здравља у Градачцу (1954) заузима
посебно место у укупном Мартиновићевом опусу. Колико се зна, то је
једино његово дело које је директно инспирисано домаћом градитељском
традицијом, подстакнуто соцреалистичким слоганом о „уметности
националној по форми а социјалистичкој по садржини“. Једна превасходно
социјална установа одевена је у рухо које одликују препознатљиви
елементи фолклора: четвороводни кров, еркер, хоризонтални низ прозорских
отвора.
У свим осталим својим делима, без изузетка, укључујући и мале структуре
породичних кућа, у којима је већина његових исписника видела могућност
за експерименте у стилизацији фолклорног градитељског наслеђа,
Мартиновић је увек остајао доследни присталица интернационалног стила.
Вила на Дедињу, пројектована педесетих година као резиденција тадашњег
градоначелника Београда Ђурице Јојкића, а потом уступљена иностраним
амбасадама, одговара ликовним стандардима заснованим на апстрактном
геометризму, нарочито у општој концепцији и обликовању крова и горње
етаже, док се у приземљу ипак појављује она типично наша национална
особина, самосвојна интерпретација иностраног модела. Облога од
природног камена, на пример, присутна у обликовању приземних партија
Мартиновићеве виле, истовремено толико популарна у бројним делима
његових домаћих савременика, не среће се у најбољим делима европске
архитектуре, као што се и познате хоризонталне бразде на фасадама
међуратних објеката на простору Србије не срећу у делима модерних
архитеката који су српским градитељима били нескривени узор.
Ови рани Мартиновићеви пројекти, конкурсни пројекти за зграду Скупштине
Општине Загреб, за комплекс „Маријин двор“ у Сарајеву, с једне стране, и
конкурсни пројекат за Дом народног здравља у Градачцу, с друге стране,
омеђили су не само одреднице „уметности и заната“ које су га мучиле у
студентским данима, већ и границе интернационалног и националног
архитектонског израза, питања која су се појавила у Мартиновићевом
видокругу чим је самостално ступио на архитектонску сцену.
Почетком шездесетих година Мартиновић везује своју градитељску активност
уз пројекат изградње Новог Београда, дарујући овом измишљеном граду
своја најзначајнија дела, у замислима, у пројектима, у реализованом
облику.
Мартиновићеве замисли су у ово доба обележене монументализмом, насталим
на осећању нараслог материјалног благостања, жељама за потпуним
уклапањем у стандарде просперитетног западног света, као и на осећању да
наступа време великих градитељских подухвата. Прави израз оваквих тежњи
био је пројекат средишта Новог Београда (Мартиновић, Главички,
Ленарчич, Митић и Миленковић), сјајно представљен цртежима Милосава
Митића.
Битни елементи ове композиције су високе куле, поређане дуж осовине
између палате СИВ-а и Железничке станице, у класичном поретку почасне
страже, док је средишњи, нижи блок просечен, а делови размакнути на
начин на који су то Богдановић и Личина учинили са познатим „капијама“
Спомен гробља стрељаних у окупираном Београду. Високи обелиск, смештен
асиметрично, природни је састојак композиције у којој има споменичког
естетизма далеко више но функционализма. Немогућност да се у релативно
кратком периоду нађе садржај за тако велики број једнаких пространих
волумена довела је, после читаве једне деценије, до новог конкурса за
обликовање високих кула, на жалост поново без икаквих изгледа за
реализацију.
У међувремену, Мартиновић схвата, пре осталих, да је време
монументализма прошло, да ће време које долази бити пре наклоњено
утицајима Рајтове „органске“ форме, него утицајима Корбизјеовог „анорганског“ геометријског пуризма. Зачетак ових промена у начину
градитељског мишљења је у конкурсном пројекту за Музеј револуције (1961)
у коме има геометризма у степеновању волумена, али и увођења
хексагоналног модула, који за разлику од квадратичног пружа далеко веће
могућности у остваривању међусобних веза појединих елемената. Био је то
увод у креирање најзначајнијег Мартиновићевог дела, мултифункционалног
објекта који је под популарним називом „Фонтана“ саграђен средином
шездесетих година у средишту Новог Београда.
„Фонтана“ је први центар месне заједнице у Новом Београду и један од
најранијих објеката ове врсте у Србији. Вредности овог дела могу се
сагледати са више становишта. Са формалног становишта, троугласти облик
објекта у складу је са обликом парцеле, а хексагонални модул, наглашен у
крововима, као и у облику фонтане, у средишту композиције, битно
доприноси њеној артикулацији, њеном оживљавању. У функционалном смислу,
веома различити садржаји једног локалног градског центра, ресторан,
самопослуга, биоскоп, окренути су према средишту као фокусној тачки, а
само средиште, у облику довољно пространог атријума, широко је отворено
према булевару, омогућавајући неометана сусретања и неограничене визуре.
Новобеоградска „Фонтана“ несумњиво је међу оним објектима који привлаче
пажњу, постају медијски занимљиви и брзо промовишу свога аутора, тежећи
да се идентификују са читавим његовим опусом. Као и код глумаца, којима
једна популарна телевизијска појава може да уништи до тада пажљиво
стварани сложени идентитет, да га сведе на једну једину појаву, тако и
код архитеката једно популарно дело („Фонтана“, ТВ торањ на Авали, Дом
културе у Пожешкој улици) може да потисне сва остала дела аутора у други
план. У наведеним примерима популарност је стечена првенствено
захваљујући хексагоналном модулу Ако је то очигледна срж Мартиновићеве „Фонтане“, онда треба запазити да се само нешто касније хексагонална
основа појављује у видиковцу ТВ торња на Авали (срушеног у НАТО
бомбардовању), као и скоро читаву деценију касније у Дому културе на
Бановом брду, чије су оштре форме запарале простор Пожешке улице. Од
ових поређења не губи ни један од аутора, само се њихова дела смештају у
реални историјски и културни простор.
Блок 30 у Новом Београду је дело које је изазвало контроверзна тумачења.
Ово дело појављује се у две, идејно сасвим опречне варијанте, најпре
као стамбено насеље високог стандарда (пре 1967. године) а потом као
уобичајени стамбени блок који се у западним земљама идентификује са
социјалним становањем. У првој варијанти, у чију је вредност Мартиновић
лично био уверен, неколико типова објеката, међу којима је било и ниских
стамбених зграда са резиденцијалним типовима станова, градили су оквир
широког слободног простора интерног парка. У коначној и реализованој
варијанти (после политички бурне 1968. године) нарушен је иденмтитет
овог ауторског дела, а облик појединих волумена и њихов распоред у
простору прилагођени су нашим стандардима.
Последње Мартиновићево значајно дело, нови центар Палилуле, изграђен на
раскрсници Улице старине Новака и Улице 27. марта у Београду (1973-80),
развијало се управо обрнутим правцем у односу на новобеоградски Блок 30.
У иницијалној композицији запажамо један посткорбизијански отворени
блок мешовите намене, остваривање Мартиновићевих раних идеала из доба
конкурсног пројекта за „Маријин двор“ у Сарајеву. Захваљујући промени
инвеститора (у високи објекат се уместо сиромашних општинских служби
уселило тада моћно предузеће „Inex“), захваљујући бројним техничким
иновацијама које су током седамдесетих година, током реализације овог
Мартиновићевог дела, приближиле изглед наших јавних објеката светским
стандардима, на Палилули је формиран ансамбл чистих и прецизно обрађених
волумена, у којима накнадно уведени системи металних цеви, избачени
изван равни фасада, неодољиво подсећају на антологијски пример Културног
центра „Помпиду“ у Паризу.
Нови центар Палилуле, ипак, није доживео онај медијски третман који је
доживела «Фонтана», нашавши се тако у њеној дубокој сенци. На Палилули,
осећајући токове свога времена али и предвиђајући будуће, Мартиновић је
техницизам седамдесетих претпоставио артизму шездесетих. Да ли је на тај
начин, понесен таласима духа времена, и сам постао активни учесник у
замишљеним обрачунима између „уметника“ и «занатлија», или су можда
представници и једног и другог начина мишљења, и «уметничка» Фонтана, и „занатлијски“ Центар на Палилули, само доказ да се Мартиновићево дело
увек кретало матицом друштвених токова, даривајући им понекад и
архитектонске творевине способне да симболизују доба у коме су настале.
Зоран Маневић