понедељак, 25. мај 2015.

Београдски поздрав, новосадски отпоздрав | Драгиша Брашован (1887-1965)

Текст је првобитно објављен на сајту Сербума. Текст је на блогу објављен поводом 128 година од рођења и 50 година од смрти архитекте Драгише Брашована.

* * * 

Иза метафоричног наслова чланка, врло љупког и крајње симпатичног, крије се одређена и не баш сасвим случајна симболика која повезује ова два српска града – Београд и Нови Сад. Можемо је слободно назвати београдским поздравом и новосадским отпоздравом. 
01 | Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у Земуну (1935) и Зграда Радничке коморе у Новом Саду (1929-31) | Фото: Горан Анђелковић
Наиме, реч је о два објекта које је пројектовао тридесетих година прошлог века наш познати архитекта Драгиша Брашован (1887-1965). Прва је зграда Команде Ратног ваздухопловства (РВ) и проитвваздушне одбране (ПВО) у Земуну, грађена 1935. године, а друга је зграда Радничке коморе у Новом Саду, грађена у периоду од 1929. до 1931. године (Сл. 1). Оба архитектонска дела су настала у међуратном периоду, у тренутку када је модернизам заузимао значајно место у архитектури, као преовладајући начин схватања архитектонске мисли. У нашој средини то је започело са, већ помињаном, Групом архитеката модерног правца (ГАМП), чије је деловање почело 1928. године, односно у јеку великих друштвено-политичких осцилација у тадашњој краљевини због првенствено политичких превирања, али и кризе идентитета нове државе, које су кулминирале шестојануарском диктатуром краља Александра Карађорђевића (1921-1934). Или, како би истакао Александар Игњатовић, професор са Архитектонског факултета из Београда, да је архитектонски модернизам могао да одговори захтевима за националном унификацијом, као и да представи слику југословенске нације, културе и државе у којима није било племенске заслепљености нити духовног расула – свега онога што је проузроковало оштру промену политичког курса и диктатуру [1]. Дакле, модернизам тридесетих година је била спасоносна формула пожељног културног и националног идентитета, тако да се може рећи да је то можда први наратив југославизације модернизма који је идеолошке постулате интегралног југословенства сместио под егиду модернистичке архитектуре [2]. Свакако је чињеница да је модернизам, као вид јединствене националне репрезентације тадашње краљевине, послужио у сврху грађења одређеног и пожељног идентитета.
Но, поставља се питање која је веза између ових Брашованових дела? Свакако је јасно да припадају модернистичком обрасцу, што је уочљиво на први поглед. Међутим, имају и један атипичан елемент за модернистички речник – скулптуре. Скулптуре нису биле саставни део безорнаменталног и чистог модернизма. 

На згради Команде РВ-а и ПВО-а налази се скулптура Икара, дело познате предратне новосадске вајарке Злате Марков (1908-1986). Александра Дабижић истиче за скулптуру да је својом митолошком симболиком чврсто везана за значење и намену објекта [3]. Даље наводи да је фигура представљена зналачки експресивно с потцртаним анатомским третманом тела које наглашавају крила, али и да снажан торзо на јаким савијеним ногама и рукама прикованим за крила, извија се у обрнуто слово С сугеришући моћ, лепоту и драматику лета. Волуминозност скулптуралног израза прожета је декоративношћу сведеним уједначеним и ритмично постављеним праменовима крила која надвисују скулптуру и акцентују патос и драматику страдања првога лета [4]. Скулптура се налази на бочној фасади комплекса команде, према Главној улици (Сл. 2).


02 | Скулптура Икара, рад Злате Марков, Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у Земуну (1935) | Фото: Горан Анђелковић
Са друге стране, на згради Радничке коморе у Новом Саду, налази се скулптура Радника, дело вајара Томе Росандића (1878-1958). Фигура радника се налази на фасадној равни према Булевару Михаила Пупина, такорећи у непосредној близини главне и доминантне угаоне позиције зграде. Скулптура стоји на обрнутом пирамидалном постољу, градираном у пет нивоа. Равнотежа тела радника је нагнута ка левој страни у правцу истурене леве ноге, која врло смело иступа са постоља. Такође, радник има прекрштене руке са подигнутим каменим чекићем, ослоњеним на леђни део врата и десно раме. Драматичност композиције повећава чињеница да је фигура до појаса гола са јасном анатомијом тела, односно ребара и мишића овог радника, представљајући на тај начин симболе снаге, моћи и рада (Сл. 3).
Испод скулптуре стоји следећи натпис посвећен Светозару Марковићу (1846-1875):
03 | Скулптура Радника, рад Томе Росандића, Зграда Радничке коморе (1929-31) | Фото: Горан Анђелковић

Своме великом учитељу – првоборцу
СВЕТОЗАРУ МАРКОВИЋУ
Радничка класа Војводине
на стоту годишњицу његова рођења у спомен на
његов револуционаран рад у емиграцији у Новом Саду
21-IX-1846 – 21-IX-1946


Везу између Икара и Радника, а при томе не узмијаћи у обзир да је исти аутор архитектуре у питању и да је реч о модернизму, уочавамо у чињеници што се налази на истој страни улице када се иде старим путем од Београда ка Новом Саду, преко Београдске капије и Варадинског моста. Такође, зграда Команде РВ-а и ПВО-а се налази у центру Земуна, али и такође у правцу изласка из града, док се зграда Радничке коморе налази на самом уласку у Нови Сад, у центру и у непосредној близини важних градских и покрајинских институција, тако да можемо говорити о својеврсном и симболичном поздраву из Београда и отпоздраву из Новог Сада. 

Круна и петокрака

На крају, постоји још једна занимљивост о згради Команде РВ-а и ПВО-а. Она је уједно и доказ да је одувек архитектура била инструмент у рукама власти и различитих идеологија (Сл. 4). Тако можемо констатовати да је у време краљевине на њеном врху ноћу светлила круна, док је у време социјализма главну улогу преузела светлећа звезда, односно петокрака. 
04 | Скулптура Радника, рад Томе Росандића, Зграда Радничке коморе (1929-31)Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у време краљевине и социјализма.
Међутим, данас је ово модернистичко здање нашег чувеног архитекте Брашована у мраку. Зграда Команде РВ-а и ПВО-а стоји запуштена, заборављена и необновљена још од 1999. године, односно из периода НАТО агресије на тадашњу СР Југославију, када је почетком априла немилосрдно бомбардована у више наврата.

Аутор текста и фотографија (1-3):
Г. Анђелковић, маг. инж. арх.  

Извори:  
[1] Ignjatović, A. (2007, 23). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-41. Beograd: Građevinska knjiga.
[2] Ignjatović, A. (2007, 299). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-41. Beograd: Građevinska knjiga.
[3] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.
[4] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.

среда, 20. мај 2015.

Песма архитекте Милана Максимовића о Првом саветовању архитеката и урбаниста Југославије у Дубровнику 1950. године | 1951 - 2015

У првом броју словеначког часописа »Архитект« из 1951. године објављена је песма архитекте Милана Максимовића о Првом саветовању архитеката и урбаниста Југославије у Дубровнику 1950. године.
Боже мили, на свему ти хвала,
Што се чини у том Дубровнику.
Навалила сила и оргија
Све на избор архи-архитекта.
Дочека их Козлићу Милоше
на лијепој станици Дубровској.
Смјестио их лијепо господски,
Дочека их ка рођену својту.
Неке врже кули у подруме
Неке баци на мансарду горњу.
А храни их кољем и купусом
И шалатом и пататом разном.
А радно им време прописао
Од изјутра, како гране сунце
Па до мрака, до звјезде Данице.
Ал' ту браћа тврда срца била
Па од ока сузу не пустила.
Изиђоше пет-шест побратима
Прочиташе неке реферате.
А у њима свашта доста беше,
Свашта доста – понајвише ништа.
Онда браћа савјет учинише
Да међу се подјеле задатке.
Један узе урбанизам клети
Други узе Кирајђиско стање
Трећи узе индустрије градњу
Осталима као шта допане.
Монтажери монтажу узеше
Неки други друштвене објекте.
А брат Ива, Невен и Дероко
Прихватише некакво наслеђе
Да га дјеле како но су вјешти.
Рачунају: биће сваком доста.
Боже мили, на свему теби хвала,
Сад да видиш чуда големога
Кад се створи кавга од наслеђа.
Дохвати га Шегвићу Невене
Виче: »Не дам 'ор је ово моје,
Тко ми узме – разбићу му главу.«
Ал се не да Грабријан војвода,
Вуче себе, не пушча Невену:
»Мој Шегвићу, мој лепи Невене,
Није теби татко оставио,
Но је ово наше заједничко,
Већ ако ћеш да тебе остане
А ти хајде да мегдан дјелимо
Видјећемо на ком ће остати
На ком ће остати наслеђе.«
Да не беше Ђорђа и Ивана
Хоћаху се поклати витези,
Злаћанима да с' пободу ножи.
Но се и та кавга завршила
Кад ал ето архи-архитекта
Засједнули у сред Дубровника
Отворили дебат-дискусију...
Сад да видиш Јозефа Кортуса
Кад закачи Добровић Николу
Закачи га испод џигерице
Под ребарце, гдје му срце бије.
Ал се не да Никола војвода
Већ он вели дјетету Јозефу:
»Мој Јозефе, чедо моје драго,
Давно тебе нису отимали
Нијесу те салвали батина.
Него, знадни, нек је знано свима:
Ако ли ме будеш завитлаво
Ја ћу послат Злоковић Срђане
Промјенићу име и презиме.
Онда знадни да ти ј' црни петак
Бери кожу на шиљак, дијете.
Треснућу те међу очи чарне
Оба ћу ти ока испанути...«
Мало било – дуго не трајало
Стишала се и та грдна гужва.
Ал сад дође скуп свијех скупштина.
Сад нам ваља закључак дон'јети.
Отпоче се читање предлога.
Сваки вели: – ми смо били кратки,
– У свакога читања два сата.
Досади се сиротињи раји.
Те је жељна вечере и вина.
Пак ријеши сложно једногласно:
Комисија сјутра нек засједа
Нека она с тијем трља главу,
А ми хајдемо, браћо и дружино,
Хајдемо, браћо, да повечерамо.
01 | Часопис »Архитект« | 1951. године

уторак, 19. мај 2015.

Карађорђев трг у Земуну | 1962

ОПШТИ ПОДАЦИ

Пројектант урбанистичког решења: Група »Земун« Урбанистичког завода града Београда;
Аутори: арх. Јосип Свобода, арх. Миодраг Милашиновић, арх. Гордана Толмачев и апс. арх. Драгутин Кадовић.

О ПРОЈЕКТУ

Комплекс обухвата стамбене објекте за 1.600  становника и центар стамбене четврти. Реконструкцијом данашњег саобраћајног трга, са новим додатним површинама, формиран је полуотворени пешачки трг. Трг је према води делимично затворен, из микроклиматских разлога, као и због оријентације на Карађорђеву улицу, којом се обавља највећи део кретања пешака ка центру. На тргу су предвиђене трговине, угоститељски објекти, биоскоп, омладински центар, као и друге просторије. Три куле П+16 представљају јединствену групу - просторни регулатор. Са далеких тачака група кула сагледава се као маркантан акценат у силуети града, док се из приступних улица појединачно доживљавају као завршни мотиви. Сам трг нема изразиту вертикалу као главни акценат, него је свака од кула у одређеним тренуцима у првом или другом плану. Оквир трга дат је са три стране објектима висине П+16, П+4 и П+1, с тим што је објекат П+4 према обали префориран у приземљу у виду великог пасажа. Овај комплекс објеката биће просторна веза између Новог Београда и старог дела Земуна. Као центар служиће становницима Земуна и једног дела Новог Београда.
Карађорђев трг у Земуну је први центар који се гради крај воде.
01 | Макета Карађорђевог трга | 1962. године
02 | Детаљни урбанистички план центра стамбене четврти и стамбеног блока на Карађорђевом тргу у Земуну | 1962. године
Извор: Пантовић, М (1962). Карађорђев трг у Земуну. Архитектура урбанизам (Београд), 14: 37.