Текст је првобитно објављен на сајту Сербума. Текст је на блогу објављен поводом 128 година од рођења и 50 година од смрти архитекте Драгише Брашована.
* * *
Иза метафоричног наслова чланка, врло љупког и крајње симпатичног,
крије се одређена и не баш сасвим случајна симболика која повезује ова два
српска града – Београд
и Нови Сад.
Можемо је слободно назвати београдским поздравом и новосадским отпоздравом.
 |
| 01 | Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у Земуну (1935) и Зграда Радничке коморе у Новом Саду (1929-31) | Фото: Горан Анђелковић |
Наиме, реч је о два објекта које је пројектовао тридесетих година прошлог
века наш познати архитекта Драгиша Брашован (1887-1965). Прва је зграда Команде Ратног
ваздухопловства (РВ) и проитвваздушне одбране (ПВО) у Земуну,
грађена 1935. године, а друга је зграда Радничке коморе у Новом Саду, грађена у
периоду од 1929. до 1931. године (Сл. 1). Оба архитектонска дела су настала у
међуратном периоду, у тренутку када је модернизам заузимао значајно место у
архитектури, као преовладајући начин схватања архитектонске мисли. У нашој
средини то је започело са, већ помињаном, Групом архитеката модерног правца (ГАМП), чије
је деловање почело 1928. године, односно у јеку великих друштвено-политичких
осцилација у тадашњој краљевини због првенствено политичких превирања, али и
кризе идентитета нове државе, које су кулминирале шестојануарском диктатуром краља
Александра Карађорђевића (1921-1934). Или, како би истакао Александар Игњатовић, професор
са Архитектонског факултета из Београда, да је архитектонски модернизам могао да одговори захтевима за националном
унификацијом, као и да представи слику југословенске нације, културе и државе у
којима није било „племенске
заслепљености“ нити „духовног расула“ – свега онога што
је проузроковало оштру промену политичког курса и диктатуру [1]. Дакле, модернизам тридесетих година је
била спасоносна формула пожељног
културног и националног идентитета, тако да се може рећи да је то можда први наратив југославизације
модернизма који је идеолошке постулате интегралног југословенства сместио под
егиду модернистичке архитектуре [2]. Свакако је чињеница
да је модернизам, као вид јединствене националне репрезентације тадашње
краљевине, послужио у сврху грађења одређеног и пожељног идентитета.
Но, поставља се питање која је веза између ових Брашованових дела?
Свакако је јасно да припадају модернистичком обрасцу, што је уочљиво на први
поглед. Међутим, имају и један атипичан елемент за модернистички речник – скулптуре.
Скулптуре нису биле саставни део безорнаменталног и чистог модернизма.
На згради Команде РВ-а и ПВО-а налази се скулптура Икара, дело познате предратне новосадске вајарке Злате Марков (1908-1986). Александра Дабижић истиче за скулптуру да је својом митолошком симболиком чврсто везана за значење и намену објекта [3]. Даље наводи да је фигура представљена зналачки експресивно с потцртаним анатомским третманом тела које наглашавају крила, али и да снажан торзо на јаким савијеним ногама и рукама прикованим за крила, извија се у обрнуто слово „С“ сугеришући моћ, лепоту и драматику лета. Волуминозност скулптуралног израза прожета је декоративношћу сведеним уједначеним и ритмично постављеним праменовима крила која надвисују скулптуру и акцентују патос и драматику страдања првога лета [4]. Скулптура се налази на бочној фасади комплекса команде, према Главној улици (Сл. 2).
На згради Команде РВ-а и ПВО-а налази се скулптура Икара, дело познате предратне новосадске вајарке Злате Марков (1908-1986). Александра Дабижић истиче за скулптуру да је својом митолошком симболиком чврсто везана за значење и намену објекта [3]. Даље наводи да је фигура представљена зналачки експресивно с потцртаним анатомским третманом тела које наглашавају крила, али и да снажан торзо на јаким савијеним ногама и рукама прикованим за крила, извија се у обрнуто слово „С“ сугеришући моћ, лепоту и драматику лета. Волуминозност скулптуралног израза прожета је декоративношћу сведеним уједначеним и ритмично постављеним праменовима крила која надвисују скулптуру и акцентују патос и драматику страдања првога лета [4]. Скулптура се налази на бочној фасади комплекса команде, према Главној улици (Сл. 2).
 |
| 02 | Скулптура Икара, рад Злате Марков, Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у Земуну (1935) | Фото: Горан Анђелковић |
Са друге стране, на згради Радничке коморе у Новом Саду, налази се
скулптура Радника,
дело вајара Томе
Росандића (1878-1958). Фигура радника се налази на фасадној равни
према Булевару Михаила Пупина, такорећи у непосредној близини главне и
доминантне угаоне позиције зграде. Скулптура стоји на обрнутом пирамидалном
постољу, градираном у пет нивоа. Равнотежа тела радника је нагнута ка левој
страни у правцу истурене леве ноге, која врло смело иступа са постоља. Такође,
радник има прекрштене руке са подигнутим каменим чекићем, ослоњеним на леђни
део врата и десно раме. Драматичност композиције повећава чињеница да је фигура
до појаса „гола“ са јасном
анатомијом тела, односно ребара и мишића овог радника, представљајући на тај
начин симболе снаге, моћи и рада (Сл. 3).
Испод скулптуре стоји следећи натпис посвећен Светозару Марковићу (1846-1875):
 |
| 03 | Скулптура Радника, рад Томе Росандића, Зграда Радничке коморе (1929-31) | Фото: Горан Анђелковић |
Своме великом учитељу – првоборцу
СВЕТОЗАРУ МАРКОВИЋУ
Радничка класа Војводине
на стоту годишњицу његова рођења у спомен на
његов револуционаран рад у емиграцији у Новом Саду
21-IX-1846 – 21-IX-1946
Везу између Икара и Радника, а при томе не узмијаћи у обзир да је исти
аутор архитектуре у питању и да је реч о модернизму, уочавамо у чињеници што се
налази на истој страни улице када се иде старим путем од Београда ка Новом Саду,
преко Београдске капије и Варадинског моста. Такође, зграда Команде РВ-а и
ПВО-а се налази у центру Земуна, али и такође у правцу изласка из града, док се
зграда Радничке коморе налази на самом уласку у Нови Сад, у центру и у
непосредној близини важних градских и покрајинских институција, тако да можемо
говорити о својеврсном и симболичном поздраву из Београда и отпоздраву из Новог
Сада.
Круна и петокрака
На крају, постоји још једна занимљивост о згради Команде РВ-а и ПВО-а.
Она је уједно и доказ да је одувек архитектура била инструмент у рукама власти
и различитих идеологија (Сл. 4). Тако можемо констатовати да је у време
краљевине на њеном врху ноћу светлила круна, док је у време социјализма главну
улогу преузела светлећа звезда, односно петокрака.
 |
| 04 | Скулптура Радника, рад Томе Росандића, Зграда Радничке коморе (1929-31)Зграда Команде РВ-а и ПВО-а у време краљевине и социјализма. |
Међутим, данас је ово модернистичко здање нашег чувеног архитекте
Брашована у мраку. Зграда Команде РВ-а и ПВО-а стоји запуштена, заборављена и
необновљена још од 1999. године, односно из периода НАТО агресије на тадашњу СР
Југославију, када је почетком априла немилосрдно бомбардована у више наврата.
Аутор текста и фотографија (1-3):
Г. Анђелковић, маг. инж. арх.
Извори:
[1] Ignjatović, A. (2007, 23). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-41. Beograd: Građevinska knjiga.
[2] Ignjatović, A. (2007, 299). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-41. Beograd: Građevinska knjiga.
[3] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.
[4] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.
[4] Дабижић, А. (2012, 4). Зграда команде ваздухопловства. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.
