Стамбена кула у Нишу | 1962

ОПШТИ ПОДАЦИ

Пројектант: Стојанка Митић, дипл. инж. арх.;
Локација Хајдук Вељкова улица бр. 16, Ниш, Република Србија (у време изградње: ФНР Југославија);
Време изградње: 1962. година.

О ПРОЈЕКТУ И ОБЈЕКТУ

У Хајдук Вељковој улици у пределу званом Чаир изграђена је 1962. године једна од првих стамбених кула града Ниша. У осовини ове улице, управо на раскрсници Хајдук Вељкове, Учитељ Милине и Мије Петровића улице, стоји овај дванаестоетажни објекат, делимично одвојен од тла низом стубова у приземљу, чиме се проширују и онако скучене димензије раскршћа.

01 | Стамбена кула у Нишу | Арх. Стојанка Митић | 1962

У десет истоветних етажа пројектована су по четири стана на степеништу, у поседњој етажи осим три стана смештене су две перионице, сушионица и просторија за моторе лифтова. У приземљу, које су у односу на спрат неправилно проширује, пратећи правац улица, предвиђена су два локала са одговарајућим просторијама, улазни хол са степеништем и лифтовима за станове, пролаз за двориште кроз зграду и колски пролаз. У подруму је предвиђено склониште, трансформаторска станица, просторија за хидрофор, две просторије за депонију смећа и оставе за све станове.

02 | Стамбена кула у Нишу | Основа приземља | Арх. Стојанка Митић | 1962

Вертикална комуникација објекта састоји се од једнокраког степеништа, осветљеног одозго и бочно у трећој, шестој и деветој етажи, и два особна лифта.

Објекат садржи укупно 43 стана од којих је 18 двоипособних и 25 једнособних. Нето површина већих станова је 60.47 m², а мањих 48.32 m². Концепција једних и других је идентична. Сви су решавани са нишом за кување која има директан прилаз из предсобља, непосредну везу са оставом и која се, тангирајући дневни боравак, завршава простором за ручавање. Улазни део стана, који оптички представља јединствену целину са простором за дневни боравак, одвојен је од овога прозрачном стакленом мембраном. Простор намењен спавању изолован је од поменутих просторија дегажманом из кога се улази у спаваће собе и купатило. У већем стану једна од спаваћих соба повезана је вратима са дневним боравком, чиме се омогућава њено коришћење и као дневне просторије (соба за рад), односно проширује простор дневног боравка.Испред купатила предвиђена је мала лођа, затворена транзенама од пода до таванице, за сушење ситног рубља. Тиме је омогућено директно осветљење и широко проветравање купатила. Осим тога у углу лође смештени су канали за избацивање смећа (по систему „Шунд“), чиме је домаћици  обезбеђена краћа комуникација до места одстрањивања отпадака. Ово решење је један корак ближе решењу станова са високим техничким могућностима, односно са лоцирањем канала за смеће унутар кухиње.

03 | Стамбена кула у Нишу | Основа типске етаже | Арх. Стојанка Митић | 1962

Једина просторија  која се индиректно осветљава и проветрава „Шунд“ каналима је остава.

Предвиђено је класично грејање станова.Постављањем каљеве пећи између спаваће и дневне собе, уграђене између два „Шунд“ канала, постигнуто је темперирање готово читавог стана, при чему је већа површина каљева оријентисана према дневном боравку.

Спаваће собе у средњем тракту, насупрот лифтовима, елиминисане су из станова у трећој, шестој и деветој етажи и трансформиране у друштвене просторије, чији су унутарњи зидови према степеништу потпуно застакљени чиме се допуњује осветљење степенишног простора.

Објекат је изведен на тракастим темељима у армиранобетонском скелету. Зидови подрума су бетонски као и степенишна платна до шесте етаже. Остали зидови, преграде и испуне су од шупљих опека. Њихова обрада је класична – малтерисани и бојени. Међуспратна конструкција је ситноребраста типа „Авраменко“. Спратна висина објекта је 2.90 метара, а чиста висина је 2.50 метара.

Прозори и врата предвиђени су према ЈУС-у. Подови су изведени од буковог паркета у собама и комуникацијама, од ксилолита у кухињнским нишама а у купатилима, оставама и лођама од тераца. Степениште као и подести обрађени су терацом.

Испуштањем парапета, серклажа и међупрозорских стубаца постигнута је површинска пластика фасаде. Наизменичним смењивањем француских прозора по етажама, компонован је шах-ритам који са постигнутом пластиком чини једну динамичну целину. Обрада спољних зидова је изведена је у теранови у два тона бело-плаво. Видљиви делови серклажа обрађени су вештачким каменом тамно сиве боје. Приземље је претежно у стаклу а пуни делови обложени су керамичким фасадним плочицама.

Предвиђене су и изведене следеће инсталације: водовод, канализација, електрична и телефонска инсталација, инсталација радио-телевизије, громобрана и инсталација лифта.

 
Извор: (1967). Стамбена кула у Нишу, пројектант арх. С. Митић. Архитектура урбанизам (Београд), 43: 21.

Архитектура Ниша | емисија „АрхиНиш“ | 2015 | 5

У продукцији Нишке телевизије настала је емисија „АрхиНиш“ која приказује значајна архитектонска дела овог града у југоисточном делу Србије. У овом чланку биће приказане тринаеста, четрнаеста и петнаеста епизода:  

 

Епизода 13 - Радио Ниш

 

Eпизода 14 - Народни музеј

 

Епизода 15 - Апелова кућа

 

In memoriam | Архитекта Иванка Распоповић (1930-2015)

Ове године, 8. јуна, преминула је архитекта Иванка Распоповић. Радила је на бројним пројектима и реализацијама у тандему са архитектом Иваном Антићем (1923-2005), од којих је засигурно најзначнија и највреднија зграда Музеја савремене уметности (односно Модерне галерије) на ушћу Саве у Дунав, на Новом Београду.

01 | Архитекта Иванка Распоповић (1930-2015) | извор: Музеј савремене уметности

Нажалост, о раду архитекте Иванке Распоповић има веома мало података. Чак и у значајном делу попут Лексикона неимара (2008) нема Иванкине биографије и библиографије. Године 2013. Центар за архитектуру Београд (ЦАБ) покренуо је занимљиву иницијативу под називом Жене у архитектури. Иницијатива је била праћена серијом чланака. Међу бројним чланцима о женским ауторима у архитектури, појављује се и текст под називом Загонетна дама наше Модерне, који нам даје кратак и сажет орис Иванкиног дела у архитектури, али и мање познате детаље сарадње са архитектом Антићем.

02 | Макета Музеја савремене уметности | 1962 | Иван Антић и Иванка Распоповић

На блогу је недавно објављен и чланак о Стамбеној згради на углу улица Димитрија Туцовића и Петра Ћеловића у Ужицу. Оригинални текст објављен је 1965. године у београдском часопису Архитектура урбанизам, бр. 33-34.

03 | Стамбена зграда на углу улица Димитрија Туцовића и Петра Ћеловића | 1965 | Ужице | Иванка Распоповић

У предстојећем периоду, на блогу ће бити објављени текстови о пројектима и реализаијцама на којима је радила архитекта Иванка Распоповић.

Аутор текста:

Горан Анђелковић, маг. инж. арх.

Чика Микина школа архитектуре | 1 | 2012 - 2015

Текст је првобитно био објављен на сајту Сербума. На блогу се текст објављује поводом шест месеци од смрти (1. јун) и дана рођења (2. јун) архитекте Михаила Чанка - чика Мике.

* * *

УВОД

У Београду, главном граду Србије, на падинама десне обале Саве, иза Мостарске петље, у насељу познатом под именом Сењак, живи архитекта Михаило Чанак (1932-2014). 

Архитекта Чанак је један од ретких наших архитеката, који се поред пројектовања, бави и научним радом, вешто комбинујући оба сегмента у сложеном процесу станоградње. Његова дела красе Београд, Србију, али и просторе бивше, некадашње Југославије, који су и после више деценија још увек у пуној функцији и који одлично сведоче о његовом изузетно обимном стваралачком опусу. [1]

У београдским круговима познат је и под надимком чика Мика. Тако га сви зову, од пријатеља, колега, до деце која су ишла, или иду, или тек треба да иду на његов АРД припремни курс за студије архитектуре. Ово је трећи лик нашег архитекте, до сада слабо обрађиван и објављиван део деловања на пољу педагошког рада, те ће у овом кратком чланку бити мало речи о томе, пре свега, зато што се може говорити о својеврсној Чика Микиној школи архитектуре.  

ШКОЛА АРХИТЕКТУРЕ

Данас је већини архитеката, како старијим тако и млађим, познат и лик и дело архитекта Чанка. Поред научног рада, поред пројектантске праксе, битно је истаћи и сегмент педагошког рада овог архитекте. Као што сам поменуо у уводној речи, архитекта Чанак је своје деловање усмерио и ка педагошкој сфери образовања будућих архитеката. Врло је мало архитеката који су добри у пројектантској пракси, а  уједно и добри педагози. То је велика реткост.

Сматрам да са великим правом можемо говорити о својеврсној школи архитектуре, која је уз свој одређен програм припремала младе генерације за предстојеће студије архитектуре и давала прва знања о архитектури.  

У свом часопису „АРД Ревју” (ARD Review) (1991-2014), који је иначе бесплатан, архитекта Чанак говори о почетку и настанку тог припремног курса за студије архитектуре:  

Припремни течај за студије архитектуре при бироу за архитектонско пројектовање, истраживање и едукацију „АРД”, оформљен је пре 15 година (1998) када ме је мој син, тадашњи матурант,  а данашњи архитекта са десетак године праксе, замолио да вежбамо мало заједно, јер наводно нема нарочито поверења у тадашње курсеве и појединце, који су исто као и данас припремали децу за пријемни испит. Био сам у послу до гуше (те давне 1983. године још је било доста послова), али и веома почаствован... Не дешава се баш често да се деца за овакву помоћ обраћају родитељима. Обично се увек више верује неком са стране... „У реду”, кажем му, „али доведи још неког да буде веселије”, и он доведе пола разреда. [2]

Ово је у суштини догађај који се може сматрати за истинско рођење Микине школе архитектуре у Београду. Зашто баш кажем школа архитектуре? Уколико се узме у обзир шта је све припремни курс подразумевао – од логичких задатака, преко цртања, моделовања, основих елемената знања о архитектонском обликовању, до историје архитектуре, која обухвата период од праисторије до данашњих дана, можемо говорити о свеобухватности са једне стране, а са друге школа постоји скоро три деценије, што је заиста дуг период и који је захватио многобројне генерације архитеката.  

Архитекта Чанак је припремао велики број, сада већ, значајних младих архитеката. Он је свакако утицао на свест будућих генерација, те верујем да ће у некој бољој будућности од сурове данашње стварности доћи до свог адекватног изражаја.

Свакако можемо говорити о великом утицају архитекта Чанка на развој будућих генерација српске архитектуре. Све чешће се у употреби може чути израз – Чика Микини ђаци – што указује о настанку елемента школе односно у овом случају мале Чика Микине школе архитектуре.  

01 | Карикатура чика Микиних ђака Николе Петровића и Милоша Томића | извор: АРД припремни курс за студије архитектуре

Такође, и моја маленкост је била својевремено полазник припремног курса за студије архитектуре код Михаила Чанка, сада већ давне 2005. године. Могу рећи да ми је тај период заиста остао у лепом сећању. То је у ствари био мој први корак спознаје о архитектури. Исто тако сам, 2011. године, са колегама имао прилику и задовољство да са архитектом Чанком радим конкурс за стамбени комплекс у насељу „Др Иван Рибар”, где сам могао, заједно са њима, да научим доста тога што је везано са вештином паковања станова. Верујем да ће то искуство утицати на наш даљи рад и усавршавање у архитектонској пракси.  

Недавно је на предавању, приликом свечане доделе Награде за животно дело од стране Асоцијације српских архитеката (АСА), архитекта Чанак истакао да је са једном групом почео, а са другом групом завршио свој пројектантски век:  

[...] И коначно круг се затвара. Прошло је пола века. Стара група је, да кажемо, отишла под земљу (Л. Ленарчич, М. Митић, И. Петровић, И. Симовић и М. Чанак) [...] После педесет година појављује се нова група. Међу њима Бојан Стевић, Горан Анђелковић и Ђоле Николић [...] Ја поготово нисам радио са људима који су педесет година млађи од мене... И сад замислите да се цео мој животни круг, за ово време, завршио - са једном групом сам почео, а са другом групом сам завршио, а та друга група је педесет година млађа од претходне [...] [3]

ЗАКЉУЧАК

У току три деценије, Микина школа архитектуре се више пута трансформисала, највише према захтевима пријемног испита Архитектонског факултета. Но, то није утицало на квалитет припремне наставе. Свакако је и даље била одлична подлога за почетак студија архитектуре. Био је то заиста чикамикански први корак ка правој архитектури. 

Микина школа архитектуре је направила плејаду будућих архитектонских нараштаја, који делују или ће деловати како у Србији, тако и ван ње. Заиста се може говорити о једној, својеврсној школи архитектуре, која није била, додуше, у наставном плану званичног Архитектонског факултета Универзитета у Београду, али је свакако утицала на стварање одређеног става и размишљања младих генерација и оставила одређен траг. Траг који ће се рефлектовати у будућности српских архитеката и српске архитектуре. 

Сматрам да  чика Микин педагошки рад и његов припремни курс за студије архитектуре заслужује епитет школе архитектуре. Такође, морам да признам да ми је велико задовољсто када ме у иностранству препознају, поред тога што сам ђак Београдске школе архитектуре, и као ђака Чика Микине школе архитектуре.  

Верујем да ће бити о овој тематици убудуће више текстова. Углавном се овај аспект деловања архитекте Михаила Чанка неоправдано занемарује, што је, по мом мишљењу, недопустиво. Ипак је то допринос новом таласу наше архитектуре.  

 

Аутор текста:

Г. Анђелковић, маг. инж. арх.  

Извори: 
[1] Више информација о пројектантској пракси и научном раду архитекте Михаила Чанка има у интервјуу, који сам обавио са њим током августа 2012. године, под називом Паковање стана као уметничка вештина. 
[2] Čanak, M. (1998, 1-4). Program priprenog tečaja za studije arhitekture za školsku 1998/99. godinu. ARD Review (Beograd), 7: 1. 

[3] Предавање је било 17. октобра 2012. године у Библиотеци града Београда.