Препоручујем да погледате ову документарну серију о Београду под називом „Београд - вечити град“.У овом чланку биће десета, једанаеста и дванаеста епизода овог серијала.
Аутор: Михаило Чанак, дипл. инж. арх.; Инвеститор: „Краљево-инвест“, Краљево; Локација: Краљево, Република Србија; Адреса: Трг српских ратника (раније Трг Маршала Тита); Година пројектовања и изградње: 1990-92. године;
О ОБЈЕКТУ
Објекат се налази у најужем центру града на Тргу Маршала тита (данас Трг српских ратника, прим. А.Г.) поред хотела „Париз“. Инвеститор је холдинг предузеће „Краљево-инвест“ из Краљева. Пројектант је др Михаило Чанак.
01 | Ситуациони план Трга српских ратника | 1990-92. године
У приземљу објекта су пројектована два локала, као и још један већи локал у сутерену. На спрату су пројектоване канцеларије предузећа„Краљево-инвест“ на три етаже. Корисна површина објекта је цца. 600 m².
02 | Oснове приземљa, првог и другог спрата | 1990-92. године
Идејни пројекат је рађен у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС), главни пројекат разрађен у бироу „Invest trade“ из Краљева, док се ентеријер пројектује у бироу„ARD“.
Посебна пажња посвећена је обликовању главне фасаде и уклапању објекта у још увек делимично очувани амбијент староградске чаршије XIX века.
03 | Главна фасада објекта | 1990-92. године
Извор: Čanak, M., 1992: Poslovna zgrada na Trgu Maršala Tita. АRD Review 5: 23-24.
Сведоци смо свакодневног девастирања јавних и зелених површина на целом подручју главног града Србије, Београда. Тако је и Парк пријатељства на Новом Београду, на ушћу Саве у Дунав, подигнут пре пола века у време Самита несврстаних, био на мети напада после 5. октобра 2000. године. Наиме, тих дана помпезне „петооктобарске револуције“ су ишчупане све оригиналне табле академског вајара Славољуба Ваве Станковића (1928-2006), иначе члана „Београдске групе“. Иако табле не припадају ери Милошевићевог режима (главна мета је била споменик Вечна ватра), оне су се нашле на мети вандала.
После скоро десет година, посађена стабла од бројних страних државника поново су обележена, али не на адекватан начин и оригиналним таблама вајара Станковића. Данас можемо видети камене плоче, прекривене земљом и лишћем, са којих једва можемо да прочитамо имена страних државника.
У даљем наставку чланка, а са циљем да се скрене пажња на оригинално решење табли вајара Станковића, биће објављен чланак социолога Ђуровића из 1977. године о обележавању садница у Парку пријатељства.
ТЕКСТ ЧЛАНКА
Почев од 1961. године страни државници који посећују Београд саде дрво у Парку пријатељства на Новом Београду. До сада је посађено око 100 садница. Ове саднице, међутим, још нису обележене тако да посетиоци Парка не могу добити информацију ко је и када засадио поједино дрво.
Крајем прошле године (1976, прим. А.Г.) покренута је акција да се анкетирањем неколико уметника добију предлози за начин обележавања садница у Парку пријатељства. Позвани су да предлоге ураде архитекта Синиша Вуковић и академски вајари Милица Рибникар-Богуновић, Небојша Митрић и Славољуб Станковић. Оформљена је група чији је задатак био да, након прегледа приспелих радова, изабере и предложи начин обележавања садница у Парку пријатељства. У групи су били: Олга Јанчић, академски вајар; Миодраг Протић, директор Музеја савремене уметности; Јован Секулић, директор Завода за заштиту споменика културе Београда; Братислав Стојановић, архитекта; Теодор Секулић, директор Дирекције за градско зеленило; архитекта Милан Палишашки, пројектант уређења Парка пријатељства; и Миодраг Васић, секретар Секретаријата за међуградску сарадњу и протокол Скупштине града. Након прегледа приспелих радова група је извршила ужи избор, с тим што је и на ове радове група имала извесних примедаба. Након што су ове примедбе пренете ауторима ових радова и након исправки који су аутори извршили у складу са датим примедбама група је предложила да се обележавање садница у Парку пријатељства врши на начин како је то предложио академски вајар Славољуб Станковић.
02 | Предлог архитекте Синише Вуковића
03 | Предлог Милице Рибникар-Богуновић
04 | Предлог Небојше Митрића
Славољуб Станковић је предложио знак који би био изливен у бронзи, патиниран тамно зелено или боја старе бронзе (група је предложила да Дирекција за градско зеленило у сарадњи са аутором провери на терену не само висину него и боју предложеног знака). Слова би била полирана по површини тако да би се одвајала и бојом и глатком површином па би била веома лако видљива и упадљива. Правоугаона цев, на којој би знак стајао била би од месинганог лима па би се и бојом јасно одвајала од самог знака. Висина знака, зависно од конфигурације терена, одредиће се за сваки знак посебно при чему ће се водити рачуна да сваки знак буде постављен тако да не зарасте у траву а да истовремено омогући и одржавање травњака.
05 | Изабрано решење Славољуба Ваве Станковића
Ђура Ђуровић, дипл. социолог
Извор: Ђуровић, Ђ., 1977: Оплемењавање градских простора: Обележавање садница у Парку пријатељства. Урбанизам Београда 38-39: 58-59.
Бивша кафана „Бели медвед“на Ћуковцу, грађена у бондручном систему, је једини сачувани пример такозване балканске архитектуре у старом делу Земуна, због чега је под заштитом Завода споменика културе града Београда.Пре две године је објављен и чланак у „Политици“, који илуструје историју ове куће, али и њену тужну судбину данашњице. Значајна је и по томе што је у њој одсео Евгеније Савојски 1717. године.
Quad rarum, carum! Можда би тако лаици објаснили због чега им се допада ова импозантна грађевина. А и стручњаци би могли да заснују своју оцену на чињеници да је то у београдској средини изузетно редак урбанистичко-архитектонски приступ у пројектовању јавних објеката. Све његове компоненте ретке су и неуобичајене, али су решаване са апсолутном доследношћу, највишим креативним духом. Основни волумен зграде постављен је у систем крупног растера у коме су главни носећи стубови изван габарита објекта. Тиме је постигнута потпуна флексибилност унутрашњих простора, који се лаким материјалима, углавном деловима опреме, могу по потреби делити и уобличавати.
01 | Зграда Урбанистичког завода града Београда | 1970. године
Систем обих снажних бетонских стубова са бетонским парапетима и њима подударним бетонским брисолејима употребљен је за први мотив ликовне обраде, која је обогаћена наглашеним последњим спратом, динамично назубљеним великим лантернама.
02 | Основа зграде Урбанистичког завода града Београда | 1970. године
Највећу вредност екстеријерне архитектуре и целокупног микроамбијента представља приземна партија, која је делимично кроз три етаже остала неизграђена. Кроз тај моћни и велики прорез ушла је у доживљај зграде, у пејзаж тога дела града - ризница парка Ботаничке баште. У том скупоценом оквиру, о монументалне стубове окачене су простране рампе и прилазна степеништа, испод којих се провлачи и савија ванредна модулација терена, помно обрађеног травом, шљунком и мермером.
Извор: Mитровић, М., 2012. Бранислав Јовин (1935): Зграда Урбанистичког завода града Београда (1970). У: Архитектура Београда 1950-2012. Београд: Службени гласник.
СТАМБЕНА ЗГРАДА У УЛИЦИ БРАЋЕ ЈУГОВИЋА БР. 10 (1977)
Свака кућа на углу је привилегија, а за архитекту и посебан изазов. Увек на две различите улице, никад на две оријентације, увек са различитим суседима и неком посебном појавом. Ова, са адресом Браће Југовића 10, припада и Добрачиној улици. Налази се на раскршћу две типичне и скоро најуређеније улице старог језгра Београда. Са једне стране, сусед јој је кућа, најбоље остварење угледног професора Бранка Максимовића, а са друге, једна од култних зграда предратне стамбене архитектуре Момчила Белобрка, цењеног, незваничног ауторовог учитеља. Са треће стране, зграда се наставља у истом венцу са постојећом зградом у улици Браће Југовића. Одговорност par excellence. Све је то ваљало ставити на цртаћи сто, сложити, не повредити окружење, а ни велике претходнике. Аутор је одлучио да не позајмљује ништа од постојећег и да не дира у идентитет суседа. Определио се за концепт тражења новог и лепог у различитостима. Угао зграде је просечен калотом ради визуелног и функционалног отварања. У обради фасаде није коришћен материјал предратне теранове, већ бетон, у пуном наручју опеке. На њој нема арт деко портала, заштитног знака предратне модерне архитектуре. Све је у служби напора да се оствари нова архитектонска естетика. Зграда има само једно степениште, са чијег се подеста улази у четири стана неједнаке величине. Судар различитих висина венаца разрешен је угаоним надвишењем типских етажа, чиме је остварен и упадљив просторни акцент.
Извор: Митровић, М., 2012: Архитектура Београда 1950-2012. Београд: Службени гласник.
01 | Стамбена зграда у улици Браће Југовила бр. 10, Београд| 1977. године
02 | Стамбена зграда у улици Браће Југовила бр. 10, Београд| 1977. године
СНИМЦИ И ЕМИСИЈЕ
Препоручујемо да погледате следеће снимке о архитекти Михајлу Митровићу:
Представљање књиге „Архитектура Београда 1950 - 2012“
