СРПСКИ АРХИТЕКТИ | SERBIAN ARCHITECTS | 2010-2016

Тачно пре шест година, 9. марта 2010. године, основана је страница „Српски архитекти | Serbian architects“, у време када је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду кренуо циклус предавања на тему Београдске школе становања и Београдског стана. 

Страница се бави афирмацијом правих вредности српске архитектуре, али и српским архитектама, које су несумњиво оставиле значајан траг у простору Србије и ван ње. 

01 | Овогодишња захвалница свима који прате страницу на друштвеној мрежи Фејсбук | фото/монтажа: Анђелковић В. Горан

Зграда амбасаде НР Кине на Новом Београду | 2016

Поводом 20 година од завршетка градње зграде амбасаде НР Кине на Новом Београду у Улици Трешњиног цвета број 3, која је саграђена према нацртима Цао Зенга (Cao Zheng) и Златомира Јовановића, на блогу је био објављен општи и дескриптивни текст о овом новобеоградском здању које више не постоји. У даљим својим истраживањима налетео сам на један текст у Политици из времена НАТО агресије, објављен непосредно по бомбардовању овог здања, који ће бити у целовитости објављен у наставку овог чланка.

* * *

Здање подигли наши неимари
Зграда у улици Трешњиног цвета грађена 1992, по основном кинеском пројекту, који су разрадиле „Енергопројектове“ архитекте. – Радове изводило ГП „Рад“, а уграђени материјали врхунског квалитета.

Зграда амбасаде Народне Републике Кине у новобеоградској Улици Трешњиног цвета, гранатирана у ноћи између петка и суботе [7. на 8. мај, прим. А.Г.], била је једно од најновијих и најмодернијих здања београдске архитектуре подизана, заједно са резиденцијом кинеског амбасадора, 1992. године у време санкција које је међународна заједница завела Југославији – у време кад су дипломате других земаља привремено напуштале Београд.

01 | Зграда Кинске амбасаде на Новом Београду | Извор: Политика

Основни пројекат зграде амбасаде НР Кине који су разрадили стручњаци  „Енергопројектовог“  МДД „Архитектура и урбанизам“ био је кинески, а комплекс грађевина, у чијем склопу је поред амбасаде и резиденција кинеског амбасадора и летња башта-цвећара и тениски терени иза зграде амбасаде, подигли су и уредили градитељи главног извођача радова Грађевинског предузећа „Рад“. Овај посао поверен им је на лицитацији.
Радови су почели  у марту 1992. године, већ средином октобра зграда се нашла под кровом, да би укупно за годину дана  била комплетно завршена и предата инвеститору. Иначе укупна површина изграђених објеката била је 6.125 квадратних метара, од чега зграде амбасаде око 5.000 квадрата.

02 | Зграда Кинске амбасаде на Новом Београду | Извор: Политика

Уз ове податке, генерални директор Грађевинског предузећа „Рад“ Радисав Јоцовић напомиње да су изведени радови и уграђени материјал били врхунског квалитета. Фасада амбасаде била је у камену, плочицама и стаклу, а унутрашњост комбинација гипса, мермера и дрвета.

В.Ј.  

Архитектура Ниша | емисија „АрхиНиш“ | 2016 | 9

У продукцији Нишке телевизије настала је емисија „АрхиНиш“ која приказује значајна архитектонска дела овог града у југоисточном делу Србије. У овом чланку биће приказане двадесет пета, двадесет шеста и двадесет седма епизода: 

 

 Епизода 25 - Кућа Узуновића

 Епизода 26 - Палата Нишава

 Епизода 27 - Кућа Цветковића у М. Лешјанина

Задружна штедионица и комунална банка | Милорад Мацура | 1962

ОПШТИ ПОДАЦИ

 
Пројектант: Милорад Мацура, дипл. инж. арх.;
Сарадници: арх. Александар Јермоленко, арх. Маргита Холцер, арх. Драгутин Кордић;
Статика: арх. Милан Лазић;
Статички обрачун: Војислав Терзић, дипл. инж. и Милорад Видаковић, дипл. инж.;
Извођач:  Грађевинско предузеће  „Грађевинар“, Бачка Паланка;
Локација: Улица Краља Петра Првог 15.

О ПРОЈЕКТУ И ОБЈЕКТУ

 

Зграда Задружне штедионице и комуналне банке у Бачкој Паланци изведена је на главном тргу по пројекту архитекте Милорада Мацуре. Она је у основи врло једноставно решена. Радне просторије размештене су по ободима зграде и целом су својом дужином према улици застакљене. На тај начин је читав унутрашњи радни простор визуелно повезан са спољним. Улазни хол са главним степеништем као одговарајући централни холови по спратовима, осветљени су зенитално. На крају радних просторија уграђени су плакари који заузимају читаву висину зида.

01 | Изглед објекта | 1962

Конструкција је армирано-бетонски растер са еркерима који на бочним фасадама имају дужину 3.00 м а на чеоним 2.50 м. Прозорска крила су дрвена. Високи парапети у приземљу, и парапети на другом спрату су од опеке, обложени мермером.

Архитектура ове зграде хоризонтално је рашчлањена и проткана растером прозорских отвора.

02 | Основа приземља | 1962

Извор: А. Р., 1962. Задружна штедионица и комунална банка. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 20: 38-39.

За истраживаче | часопис „Архитектура урбанизам“ | Бр. 6, 1960 | 2016

Наставља се иницијатива за истраживаче наше архитектуре друге половине ХХ века. У овом чланку биће објављен садржај из шестог броја часописа „Архитектура урбанизам“, који је објављен 1960. године.

01 | Часопис „Архитектура урбанизам“ (1960-62), бр. 1-14 | фото: Анђелковић Горан

САДРЖАЈ:

• Изградња основних школа (Леон Кабиљо), стр. 4 – 23;
• Стамбена зграда у Београду, архитекта Н. Саичић (Синиша Вуковић), стр. 24 – 25;
• Наслеђе: кула у народној архитектури (Ђ. Петровић), стр. 26 – 27; 
• Интегрисање »Модулор«-а у интернационални модуларни систем (Милан Злоковић), стр. 28 – 31;
• Зграда котарског завода за социјално осигурање у Сиску, архитекти М. Маретић, В. Ивановић, стр. 32 – 34;
• Педагошки нормативи за грађење обавезних школа, стр. 35 – 39;
• Из предграђа стварности и маште (Милан Митровић), стр. 40;
• Студентски прилог рекративно-спортски центар на ратном острву у Београду, стр. 41;
• Деца, град и машта (Првослав Павловић), стр. 42 – 43; 
• Изложба румунске архитектуре, стр. 44;
• Вести, књиге и часописи, стр. 45 – 46; 
• Rsume, стр. 47;
• Short summary, стр. 48.

Сакривена Коруновићева лепотица од двадесет лета | 2012 - 2016

Текст је првобитно објављен на сајту Сербума

* * *

УВОД

Назив чланка заслужује свакако да буде истовремено и уметничког и романтичарског карактера. Пре свега из разлога што је сам архитекта Момир Коруновић (1883-1969.) у дубини душе био очаран романтизмом и нашим народним градитељством, о чему сведочи и његов импозантан пројектантски опус.

У свом раду и деловању трагао је за „коренима националног градитељског стила, окренут простору српско-византијског градитељског наслеђа и народног неимарства” (Кадијевић, 1996, стр. 13). У својим делима успевао је да удахне посебан српски романтичарски дух.

Своју инспирацију је црпeо из пребогате „ризнице српског средњовековног градитељства, из европског градитељског романтичарског наслеђа, из сецесије и из експресионизма, као и из српског народног градитељства” (Кадијевић, 1996, стр. 13).

Ако бисмо правили неко поређење са страним ауторима, онда би Коруновићу по сензибилитету и осећајности архитектонске форме свакако пристајао Антонио Гауди (Antoni Gaudí). Такорећи, оно што је био Гауди у Шпанији, то је Момир Коруновић био у Србији (односно у Краљевини СХС тј. Југославији). Врло су јасне, осећајне и оригиналне црте оба аутора у њиховим делима.

У овој паралели и поређењу постоји и парадоксална ситуација коју треба поменути. То је да је ипак Гауди постао препознатљив и познат на светском нивоу за разлику од Коруновића који је завршио на рубу заборава и маргинама несхваћености свог уметничког рада и деловања.

ЛЕПОТИЦА КОД ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ

 
Опус архитекте Момира Коруновића је изузетно велик и за његову елаборацију је свакако потребно више простора и времена, и много исцрпније анализе и истраживања, како би се схватило на прави начин уметничко деловање овог аутора.

Крај двадесетих година прошлог века је било време када се у Београду јавила потреба да пошта, телеграф и телефон буду смештени у посебним зградама. Архитекта Коруновић је овај објекат испројектовао 1927. године, али је због недостатака финансијских средстава са градњом почело тек 25. октобра 1928. године.Но, у овом кратком чланку задржаћемо се на најзначајнијем делу овог архитекте. Реч је свакако о згради Поште бр. 2, крај Главне железничке станице у Београду на некадашњем Вилсоновом тргу (после Трг братства и јединства, данас Савски трг). Као што су се често мењали називи улица у току политичких превирања и промена, тако је и ова лепотица, која и данас постоји на истом месту, променила спољни изглед под истим утицајима. Судбина се немилосрдно поиграла са овим здањем које данас не носи печат и потпис свог аутора.

01 | Изградња зграде Поште бр. 2 на Вилсоновом тргу код железничке станице крајем дваедетих година

За тренутак обратимо пажњу на период стварања Коруновићевог дела у Београду. То је време политичке кризе у Краљевини што је јако љуљало све поре друштва, нарочито после пуцњаве и погибије хрватских посланика у Скупштини 28. јуна те године, а већ је 6. јануара наредне године заведена диктатура (у историографији позната као Шестојануарска диктатура) краља Александра Карађорђевића. Тај период је свакако био под велом унутрашње политичке кризе велике вишенационалне државе која није била јединствена, што се на крају показало почетком Другог светског рата са нападом Тројног пакта и убрзо њеним распадом 1941. године.

Са друге стране, са архитектонске тачке гледишта, модерна је узимала маха на београдским улицама. Академизам који је био присутан полако се и стидљиво повлачио са улица Београда и уступао местo модерном покрету. Треба рећи да је тада деловала чувена група ГАМП (Група архитеката модерног правца), где су били истакнути архитекти као што су Милан Злоковић, Бранислав Којић, Душан Бабић и Јан Дубови (Jan Dubový), која је основана 12. новембра 1928. године у Београду (такорећи 18 дана после полагања камена темељца за Коруновићево дело). Група је трајала до 1934.године, али је јако утицала на даља стремљења архитектуре како на подручју Београда, тако и тадашње Србије и Југославије.

Као што се види из приложеног, Коруновићево дело је настало у једно бурно време, и у политичком и у архитектонском смислу. Може се рећи да је његово дело излазило из тадашњег временског оквира. Боље речено, било је по свом караткеру ванвременскоу периоду када је модерна почела јако да влада овим просторима.

Према Александру Кадијевићу, Коруновићева зграда је била изузетно масивног и разуђеног волумена, у основи ћириличног слова „Г” и где је аутор применио „комбинацију суперпонираних, хоризонталних редова прозора, венаца, забата, окулуса и медаљона” (Кадијевић, 1996, стр. 64).

Момир Коруновић је можда у својим делима више био наклоњен, у некој мери емотивно и сентиментално, спољашњој обради фасаде него функцији, али без обзира на ту чињеницу, његова дела тешко да су неког остављала равнодушним.

На првој слици (сл. 01) види се да је објекат Поште бр. 2 био врло доминантан у односу на остале објекте на тргу. Такође, може се рећи и да је био самосталан блок тј. самостојећи објекат без физичког додира са осталим суседима, што је значило да су све фасаде слободне (сл. 02).

02 | Зграда Поште бр. 2 на Вилсоновом тргу

Интересантан детаљ је, према Александру Кадијевићу, коришћење барокног елемента комбиновања конвексних и конкавних волумена које је применио Коруновић и који дају итекако снажну изражајност и примарни значај саме фасаде, а и перцепције и доживљаја посматрача.

ТУЖНА СУДБИНА КОРУНОВИЋЕВЕ ЛЕПОТИЦА

 

Као што Коруновић није био можда најбоље схваћен, можда и његова палата на Савском тргу, која и данас постоји на истом месту, само са промењеним рухом, није схваћена на прави начин и сачувана.

Наиме, погођена је у такозваном савезничком бомбардовању 1944. године, када су бацане бомбе насумично по целом Београду и Србији. Такође, мало касније у борбама за ослобођење Београда током октобра исте године поново је тешко оштећена. Дакле, готово до краја рата је красила Вилсонов трг са Главном железничком станицом, када је игром сурове судбине страдала од „савезника“ (Сл. 03).

03 | Зграда Поште после бомбардовања 1944. године

Године 1947. је урађена реконструкција те зграде од стране архитекте Павла Крата, која је била у најмању руку неодговорна јер је обрисала претходне трагове Коруновићеве лепотице. Иронично, али после двадесет година постојања ове лепотице, која је красила овај никад до краја формулисан трг, сакривена је у рухо безосећајног соцреализма. Све емоције и осећајности које је уткао Коруновић нестале су једноличјем реконструкције Павла Крата.зграда није могла да нађе своје место под новом идеологијом. Тадашња политичка структура је покушала да све што подсећа на претходну власт уклони, јер се није уклапало у њене визије новог друштвеног поретка и система. Коруновићева зграда је била непожељна у свом аутентичном изгледу. Пребогата детаљима и украсима, јаким и изражајним волуменом, подсећала је на традицију српског градитељства, па самим тим и на српски идентитет, што није одговарало политици „братства и јединства“.

04 | Зграда Поште | некад и сад

Петокрака, као симбол социјалистичког система, стајала је на врху нове, сведене зграде све до политичко-друштвених промена деведесетих година прошлог века. Са пропашћу самоуправљачког социјализма на тлу бивше Југославије, а и истовременог распада државе, она је изгубила значај и ускоро је замењена дигиталним сатом, који и данас стоји. Но, сакривено лице лепотице у љуштури једноличне и сведене фасаде није замењeно правим и истинским. Оно и даље чами у тој љуштури потпуно заборављено. Коруновићева лепотица од двадесет лета је и даље сакривена од људи. Не знајући шта је ту некада било и каква је лепотица красила улазак у Београд са десне стране железничке станице, пролазници данас ретко ту застају. А и зашто би када је лице ове реконструисане зграде бледо и безосећајно?

Сличне ствари се дешавају и данас. Данас је актуелна и судбина Добровићевог дела, зграде Генералштаба, недалеко од Савског трга, на раскрсници Немањине улице и Улице кнеза Милоша, коме прети можда иста сурова судбина рушења због несхватања његовог значаја. Да ли смо ишта научили из својих грешака? Или пак нисмо, па и даље чинимо исте? И лутамо кроз време и простор и заборављамо оно што нас описује и краси. Морамо поштовати себе, како би нас и други поштовали и уважавали.По ко зна који пут се обистинила историјска фраза да је „архитектура инструмент сваке власти“. Трагична судбина Коруновићеве зграде је можда и опомена да морамо да поштујемо своје вредности. Те вредности карактеришу наш идентитет и њихово нестајање представља у најмању руку одрицање сопствене прошлости и брисање памћења.

Литература:

Кадијевић, А., 1996. Момир Коруновић. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.

Aутор текста: мр Горан В. Анђелковић, д.и.а.

Подземни пешачки пролаз испод раскршћа улице Нушићеве, Дечанске (Моше Пијаде) и Теразијског тунела | 1970

ОПШТИ ПОДАЦИ

 
Инвеститор, пројектант и организатор: Дирекција за изградњу и реконструкцију Града, Београд;
Пројектант: Љубомир Профировић, дипл. инж. арх.;
Статички обрачун: Војислав Терзић, дипл. инж. и Милорад Видаковић, дипл. инж.;
Извођач:  Грађевинско предузеће  „Хидротехника“, Београд;
Локација: Раскршће Нушићеве, Дечанске (раније Моше Пијаде) и Теразијског тунела.

О ПРОЈЕКТУ И ОБЈЕКТУ

О ОБЈЕКТУ

У склопу решавања саобраћаја у најужем центру града пројектован је и делимично изграђен саобраћајни тунел испод Теразија, тзв. „Теразијски тунел“, који саобраћајно повезује трг на Зеленом венцу са улицом Моше Пијаде (данас Дечанска улица).

Пуштањем тунела у саобраћај на месту данашње пјацете испред зграде Трговинске коморе, формираће се нова саобраћајна раскрсница између улица Моше Пијаде, Нушићеве и Теразијског тунела. Стварањем великог саобраћајног промета на овој раскрнисици, а ради спречавања застоја саобраћаја у тунелу и ван њега, као и ради заштите пешака, наметнула се нужно изградња подземног пешачког прелаза.

На бази нове саобраћајне схеме и правца најинтезивнијих пешачких токова пројектоване су три силазне тачке које у основи формирају равнострани троугао, а у подземној етажи дају могућност кретања пешака у свим најкраћим наспрамним и дијагоналним правцима.

01 | Основа подземног пролаза | 1970

Сем своје основне функционалне намене подземна површина пролаза предвиђена је за смештај трговине и основних јавних комуналних објеката.

Површина намењена трговине предвиђена је за организацију јединственог продајног простора система „драгстор“. У централном делу вршила би се продаја ексклузивне робе, а лево и десно разноврсна индустријска и прехрамбена роба. У пролазу је смештено и више мањих киоск-продавница за продају дувана, штампе, сувенира и тако даље.

По схеми равностраног троугла, која је произишла из габарита објекта, решаван је цео објект пролаза. Конструктивни елементи таванице-подвлаке и ребра – формирају у плафону троугаоне касете обрађене наизменично дрветом и троуганом гипсаним плочама.

02 | Конструкција таванице подземног пролаза | 1970

Конструкција пролаза је армирано-бетонска ливена на лицу места, са масивном плочом која је преко подвлака и ребара ослоњена на јаке армирано-бетонске стубове и зидове. Висина подвлака је 1.00 m, односно 1.30 m, са распоном 9.25 m. 

03 | Цртеж перспективе | 1970

Извор: 1970. Подземни пешачки пролаз испод раскршћа улице Нушићеве, Дечанске и Теразијског тунела. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 61-62: 77.