уторак, 28. фебруар 2017.

Два сусрета пред Калемегданом | Зграда у Париској улици 14 | 1956-60

 ОПШТИ ПОДАЦИ 

Пројектант: Мирослав - Мирко Јовановић, дипл. инж. арх.;

Инвеститор: Задруга уметника „Дом“ и НО Београда,
Извођач: ГП „Дунав; 
Локација: Париска улица 14, Стари град, Београд, Република Србија.  
 
О ПРОЈЕКТУ

Било је лето. Подневна гужва и Париска улица којом смо журили Калемегдану. Одједном сам застала. Заборавила сам на жељу да што пре изиђем из града. Зауставила ме је „Париска лепотица“. Тако сам је назвала на први поглед. Једна зграда врло различита од оних које се свакодневно сусрећу.
Када сам касније размишљала о том сусрету, нисам била сигурна шта је одредило мој први утисак. Можда ме је изненадио француски шарм, енглеска елегантност, холандска чистота, можда одмерени склад белог скелета који обавијен челично плавим површинама стакла, спретно је поцртан црвеним вертикалама зидова од опеке и малим правоугаоницима металних ограда. Можда зато што је усамљена између једне зграде много старије и увеле лепоте и једне друге, млађе, која никада није стигла да буде лепа. И као да не жели да је са њима у друштву, чекајући на зграде које ће је касније благонаклоно примити.
01 | Зграда за сликаре | Извор: и Стојановић, Б. и Мартиновић, У., 1978: Београд: урбанизам и архитектура, Техничка књига Београд, стр. 176.
Једног магловитовог љубичастог дана упутих се поново Калемегдану. А наша пријатељица? Скоро ничег више од летошњег сјаја. Мало посивела, опеке избледале од шалитре, а стакло упијајући оно мало јесење светлости било је дубоко тамно. Осећај разочарања, који се добија када се угледа Корбизјеова вила Савоја, Лосова зграда на Михаелер-плацу у Бечу, дечја клиника у Београду или било који протагониста нових идеја, потамнео и остарео. И већ сам хтела да одем, кад једно степениште са плавом барокно рустичном оградом, истурено и усамљено ме позва да уђем. Унутра: масивна ручица лаке степениште ограде, чисте површине зидова од опеке, квадратни прозори. Један брзи лифт ме одведе до последњег спрата. Улазна врата, обојена маринско плаво, наглашује улазе. Звоним и улазим у стан. Гледам око себе. Ничег уочљивог. Чак обично, па је утисак нечег недореченог и несмелог. Али то још једном потрвђује правило складности. Столарија је боје леда, а зидови коштано жућкасти и дуго се чини све бело. А тек касније се опази како су те две нијансе спретно сложене. Сложене су истом мером као и најјаркије боје у спаваћим собама ловачког замка Cheverny, које су монотоне од мноштва боја.
Преда мном је радна соба, једна од најсимпатичнијих. Можда је она Корбизјеова дечија соба у Нанту још више издужена, али обе потврђују да само духовито решен простор, спретна диспозиција доброг намештаја и детаља чине простор пријатним, па скоро ма каквог облика он био. Лежај, изнад њега много књига, неке старе мапе, комода, радни сто испред стакелног зида кроз који улази у собу Калемегдан са свежином коју Париз даје Булоњска шума, Тиљерије, Монсо, трг Вож и чине га лепим. Чини ми се да је ово наше дрвеће, и свежије јер је ослобођено ружног, лепљивог и масног гара, које обавија све у великом граду. Калемегдан улази и у дневну собу, која се са радном може да чини целину отварањем дрвене преграде те се добија велики простор који је хуманизиран, потребан, леп, пун пријатних кутова. Утисак овог стана подстиче на размишљање о нашој исконској потреби да инплантирамо византијске и турске, бразилијанске и скандинавске реквизите – све оно што нам је у појединим епохама импоновало и што смо у различитим раздобљима својим медитеранским темпераментом желели да присвојимо. Тога овде нема и ЛЕПО је пронађено у оплемењеној једноставности.
У деловима стана у којима треба „брзо живети“ има компромиса који нису део целине која задовољава. Ходник издужен, кухиња без класично савремене организације, две собе које не чине целину, а не обезбеђују интимност. Плакари у ходнику, плакарска остава у кухињи, отварајући крила на балконским вратима су успешна решења у детаљима.
02 | Eнтеријери станова | Извор: Милићевић Николић, О., 1961: Два сусрета пред Калемегданом, Архитектура урбанизам 7, Београд, стр. 19.
Силазим ка приземљу. Ова наменска зграда, у којој нема два једнака стана, није значајна као пример „типичног“ већ је изразито своја: у сликарским атељеима је јединственост простора употпуњена драгоценошћу амбијента. Кроз велика стакла северна светлост подједнако осветљава ниво галерије и радног дела. Штафелај, мермерни камин, полице са књигама, сточићи са кистовима, рафови са апотекарски сложеним бојама, пуно слика. У стамбеном делу, повезаним интимно са атељеом,  један простор створен од две собе омогућује да се стилски намештај постави и сагледа.
У једном малом стану домаћица се хвали да у спретно организованој минијатурној кухињи справља обеде за велике пријеме.

Филм Како живе београдски сликари(1964)

У приземљу сликарска галерија са мнго светлости, простор који је подређен будућим експонатима довољно је и функционалан.
Опет код главног улаза. Опажам простор за зеленило чије су димензије као за јапанску башту. То је детаљ који често недостаје нашем граду, у коме се најчешће решава великим потезима и где се мали ансамбли занемарују.
 Филм Зграда за сликаре(2014)
 
Када поново посматрам ову зграду, сада већ као стару познаницу, ја јој одајем топло признање. Њени већи недостаци су и што нема централног грејања, док на фасади би можда могло да се замери што су два различита материјала: бетон и опека у истој равни, што су конструктивне траке серклажа исте дебљине као међупрозорски надвоји на атељеима, а ритам вертикалних маса од опеке није довољно уочљив па конструкција није реално наглашена.
Док одлазим мислим о последњем утиску „париске лепотице“. Савременој архитектури се понекад одричу уметничке компоненте. Коефицијенти, норме, журба и непростудираност, помањкање одређене идеје још је више компромитују. И зато сусрет са једном реализацијом у којој је лична нота спроведена до краја, а који би био подједнако леп у Паризу, Москви, Лондону, Хагу или Чикагу, уистину је пријатан доживљај.

Aутор текста: арх. Огла Милићевић Николић
Приредио: арх. мр Г. В. Анђелковић

Извор: Милићевић Николић, О., 1961. Два сусрета пред Калемегданом. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 7: 18-19.

среда, 18. јануар 2017.

За истраживаче | часопис „Архитектура урбанизам“ | Бр. 10, 1961 | 2017

Наставља се иницијатива за истраживаче наше архитектуре друге половине ХХ века. У овом чланку биће објављен садржај из десетог броја часописа „Архитектура урбанизам“, који је објављен 1961. године.
01 | Часопис „Архитектура урбанизам“ (1960-62), бр. 1-14 | фото: Анђелковић Горан
САДРЖАЈ:
  • Неспоразуми око наших споменика културе (Драги Миленковић), стр.3;
  • Последње писмо Анке Тесић-Римац (Милорад Панић-Суреп), стр. 8;
  • Та смрт (Оскар Давичо), стр. 9;
  • Последње писмо Андрије Ковачевића, стр. 10;
  • Споменици наше епохе (Марјан Тепина), стр. 13;
  • Споменичко обележавање значајних догађаја наше ревоцулије (арх. Братислав Стојановић), стр. 15;
  • Смисао и могућност споменика (Радослав Путар), стр. 18;
  • Последње писмо Раде, стр. 18;
  • Београд октобра 1941. (Душан Матић), стр. 21;
  • Наши споменици данас (арх. Зоран Жунковић), стр. 22;
  • О постављању споменика (арх. Богдан Богдановић), стр. 26;
  • Последње писмо Живана Јовановића, стр. 28;
  • Јама (одломак) (Иван Горан Ковачић), стр. 33;
  • Живи се потписују (Драгослав Михаиловић), стр. 34;
  • Последње писмо Драгослава Ђурића, стр. 35;
  • Крвава бајка (Десанка Максимовић), стр. 36;
  • Словеначке партизанске болнице (Дарја Равникар), стр. 37;
  • Стара индијска скулптура (др Мадхукант Мехта), стр. 38;
  • Натјечај за зграду ЦК СКХ у Загребу (инг. арх. Нада Витић-Марић), стр. 41;
  • Шести међунардони конгрес архитеката у Лондону (арх. Богдан Несторовић), стр. 44;
  • Нове технике и нови материјали, њихов утицај на естетски израз у архитектури, стр. 45;
  • Resume, стр. 49;
  • Short summary, стр. 51.
 

субота, 12. новембар 2016.

Основна школа између Француске и Скадарске улице у Београду | Даница Милосављевић | 1960

Поводом 97. рођендана архитекте Данице Милосављевић на блогу се објављује кратак чланак са прилозима о Основној школи Скадарлија 
 
*** 

 ОПШТИ ПОДАЦИ 

Пројектант: Даница Милосављевић, дипл. инж. арх.;

Локација: Француска улица 26

О ПРОЈЕКТУ

У склопу стамбеног блока између две улице - зграда основне школе са 14 учионица у приземљу и два спрата са заједничким просторијама у засебном тракту и фискултурном салом.
Зграда је изграђена немалтерисаном видљивом опеком. 

01 | Изглед школе | 1960
02 | Детаљ улаза из Скадарске улице | 1960
03 | Основа приземља (1. трем; 2. ветробран; 3. хол; 4. тоалет; 5. учионице; 6. кабинет географије; 7. чекаоница; 8. лекар; 9. зубно одељење; 10. читаоница; 11. библиотека; 12. гардероба; 13. сала; 14. бина; 15. вестибил) | 1960
04 | Основа спрата (16. секретар; 17. директор; 18. зборница; 19. кабинет; 20. биологија; 21. кабинет хемије; 22. физика и хемија; 23. кабинет за физику) | 1960

Извор: Кабиљо, Л., 1960. Изградња основних школа. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 6: 4-23.

понедељак, 17. октобар 2016.

Стамбене куле С-1, 3 и 5 | 50 година од завршетка градње Блока 21 | 1966 - 2016

Поводом обележавања 50 година од завршетка градње новобеоградског Блока 21 на блогу се објављује чланак о стамбеним кулама С-1,3 и 5 архитекте Богдана Игњатовића

***

 ОПШТИ ПОДАЦИ 
 
Пројектант: Богдан Игњатовић, дипл. инж. арх.;
Инвеститор: ЈНА;  
Извођач: Грађевинско предузеће „Напред“, Београд;
Локација: Булевар Михаила Пупина 3, 9 и 11, Београд;  

О ПРОЈЕКТУ
 
У Блоку 21 изграђено је шест стамбених кула истих габарита и висина П+16 спратова, и то 1, 3 и 5 једног типа и 2, 4 и 6 другог типа. Према програму, у приземљу сваке куле је стан за домара, амбуланта, сервис, продавница. У поткровља су смештене кућице за лифт и по две механизоване перионице. У подрумима су склоништа и оставе.
01 | Изглед стамбених кула С-1, 3 и 5 | 1960-66
Укупан број станова у једној кули је 94, и то на сваком спрату по четири трособна иста и два трособна иста – укупно шест станова по етажи.
На 2, 8 и 14 спрату испуштене су средње ламеле чиме су добијени продори до степенишног простора. Овим је омогућена и природна вентилација и помоћно осветљење, јер је степениште блокирано. Добијена су по два четворособна стана, тако да на овим етажама има по два четворособна и по три трособна стана 
Карактеристика конструктивног система је велика употреба монтаже. Сем међуспратних таваница из једног дела величине 4х4 м од шупљих глинених тела („монта“) које су краном монтиране, такође су видне конструкције греда, стубова и међустубића. Носећи скелет стубова величине 40х40 цм и греде су утопљене у таванице. Једнокрако степениште је ливено.
02 | Основа типских етажа у стамбеним кулама С-1, 3 и 5 | 1960-66
Објекти су третирани, по унутарњој обради, као III класа. Међутим, дати су комплетни кухињски блок и целокупни санитарни блок са електричним бојлером. Грејање је централно из далековода. Особне дизалице са за четири особе, и то за парне и непарне спратове.
Спољна обрада је у видним бетонским деловима греда и стубова са испунама од фуговане опеке. Спољни зидови су у систему сендвича, дупли зид са термоизолацијом.
Темељење је на плочи дебљине 60 цм, са контра обрнутим гредама. Ниво темеља је свега за 1.30 м спуштен од нивоа терена.

Извор: 1965. Стамбене куле број 1, 3 и 5 у Блоку 21 у Новом Београду. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 33-34: 6-7.

петак, 30. септембар 2016.

Стамбена зграда у Далматинској улици 58–60 | Арх. Крешимир Мартинковић | 1963


 ОПШТИ ПОДАЦИ 

Пројектант: Крешимир Мартинковић, дипл. инж. арх.;
Инвеститор: Савезно извршно веће;
Извођач: Грађевинско предузеће „Рад“, Београд;
Локација: Далматинска улица 58–60, Београд

О ПРОЈЕКТУ
 
У једном пријатном кутку, каквих нема много у Београду, у Далматинској улици, подигнута је 1962. године нова стамбена зграда за службенике Савезног извршног већа. Специфичност пројектантског задатка састојала се у томе што је инвеститор тражио око 70 станова, од чега највећи број једнособних комфорних, који би у погледу унутрашње опреме и уграђених техничких уређаја, били израз наших највећих садашњих могућности. Друга специфичност је у томе што корисници станова нису стално везани за одређено место боравка.
01 | Изглед објекта | 1963
Како је урбанистичко-техничким условима одређен и вертикални габарит објекта, захтевани број станова, који је прилично велики, могао се постићи само усвајањем веће дубине тракта, односно, стварањем средњег поља, с тим да се око вентилационих шахтова у средњем пољу групишу купатила и предсобља. Усвојен је пројектантски и конструктивни растер од 4.50х4.50 метара, са три поља у дубини. Конструкција је армирано бетонски скелет. Настојећи да задовољи тражене услове у погледу опремљености станова, пројектант је усвојио типизирану кухињу, са уграђеним кухињским блоком, бојлером, помичном плочом за ручавање и другим уређајима.
Ако посматрамо сваки стан посебно, ниједном од девет станова, колико их има на сваком спрату, не може се ништа крупније замерити у погледу основне диспозиције. Напротив, то су стандардна, свуда широко прихваћена, решења једнособних и двособних станова у погледу односа појединих просторија и површина у стану.
02 | Основа типског спрата | 1963
Основни недостатак решења је у томе што нису довољно искоришћене предности добијене усвајањем јединственог пројектантског и конструктивног растера који намеће строгу правилност, како код решавања функционалног склопа зграда, тако исто и код обликовања. Скелет и један усвојени распон, ако је доследно спроведен, обавезује нас на строгу правилност ритма, понављање елемената, једном речи, обавезује нас на поштовање конструктивне логике у стваралачком поступку. Недостатак решења у функционалном смислу је у томе што, од укупно девет станова на спрату, има неких који се међусобно само незнатно разликују. Дакле, нити су идентични у погледу диспозиције, нити се довољно разликују да би се могло говорити о различитим типовима станова.
У несумњиве архитектонске вредности зграде треба, поред осталих, нарочито истаћи успело обликовање. Фасадно платно према Далматинској улици, нажалост, слабо видљиво због малог попречног профила ове старе улицњ, врло добро је пропорционисано. Пронађени су прилично складни односи између пуног (серклажне траке и парапети обложени фасадним керамичким плочицама) и празног (отвори прозора).

Извор: Вуковић, С., 1963. Стамбена зграда у Далматинској улици у Београду. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 19: 23.