Стан и становање | Бранко Алексић | 1

У овом чланку представићу вам текст архитекте Бранка Алексића на тему „Стан и становање”. Текст је објављен у часопису „Архитектура и урбанизам” 1975. године.

* * *

„Желео бих  да се удаљим од те уобичајене идеје свакодневног живота, таквог какав се јавља у нашим кућама. Свакодневни живот је улаз у навику и ништа није склеротичније од навике. Наш проблем је да дамо нашим просторима довољно снаге да разбија рутину.” (C. Chinobara)

   Кућа је одувек била један од израза цивилизације у којој је настала и којој припада. Као инструмент човекове стабилизације у одређеној средини - поред првобитне намене која је заштитничка - она у једну целину обухвата стварност људског живљења чије сведочанство носи.

  Кућа је човеков први свемир - кутак у свету! Човек ту стиче прве слике и сазнања о свету, пре него што крене у његово освајање и постане многоструко делотворна и условљена личност. Taда његов свемир почиње да се шири. Човек почиње да егизистира као покретна и активна - деташирана ћелија; кућа је његово прибежиште - место коме се он увек враћа и у коме се обнавља - стални репер и ослонац у том проширеном свемиру!

Она је, дакле, више него објект, средство: она је, како би песник рекао, „место његовог укорењења и театар његове оригиналне судбине”.

1.

  Прича о људској кући-стану може бити посебно драгоцена ако је окренута виђењу суштина њене улоге и значења за човека. 

  Она увек почиње на сличан начин, овако:

Кућа је човеково скровиште; одваја га од спољњег света - штити, покрива, крије; пружа му осећај сигурности - она је заклон.

„Пошто је заклон - каже се - кућа фаворизује снове одмора и среће. У плановима архитеката, чија је имагинација слободна као и код дечјих цртежа, кућа се обнавља без престанка као неисрцпан архетип.”

  Она је човеков кожух, одбрамбени штит. Маклуан је назива „скупинском одећом и механизмом  за топлотну контролу”; стога је можемо сматрати продужетком наших телесних механизама који нам омогућују да досегнемо потребан степен равнотеже у једној променљивој средини.

  Пошто се укорењује и налази место у окружењу, кућа поставља човека у тежиште универзума, омогућујући му да сачува идентитет и оствари сопствени ритам и начин живљења - да буде оно што је у ствари и што би желео да буде.

  Она у себи инкарнира слику повезаности са светом, али и заштићене интимности.

Значајан је инструмент у служби личности: човек обнавља своје снаге у њеном окриљу, крепи тело и дух; налази физичку и афективну, интелектуалну и културну подршку која му је неопходна.

  Место одмора и доколице, она допушта одвајање, стишавање и опуштање, даје слободан правац људском избору и безбрижности. Кад пређе кућни праг, човек мења понашање - она га позива на слободу, опортунизам, нуди му непредвиђено као реванш за услове живота спољњег света, где је све регулисано, дефинисано и облигатно, где влада принуда  и замор.

  Пре него што ће бити „бачен у свет”, човек  бива положен у „колевку куће”; на прагу куће почињу да се сударају два света: свет индивидуалне слободе и свет колективних конвенција и организације; или , како то ПјерАлбер-Биро поетским језиком каже:

„Једна отворена врата улази се

Једна затоврена врата скровиште

Свет бије с оне стране мојих врата.”

  Унутра је стабилност! Напољу је кретање, све се преплиће, судара... Живот ври!

Привидно раздвојена и антиподна, ова два света су у ствари комплементарна као два назименнична узајамно условљена интервала или  збивања у животу једног бића. 

- НАСТАВИЋЕ СЕ -

Извор: Стан и становање (1975). Архитектура и урбанизам, 74-77, стр. 16.

 

Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects”