У заштиту Париске даме | 2018

Иако сам половином јануара добронамерно скренуо пажњу запосленима из Музеја савремене уметности на злоупотребу термина „Зграда за сликаре“, који су на мој захтев заменили доста пригоднијим термином „Зграда за уметнике“, морам јавно да констатујем да, из мени непознатог разлога, тај поменути термин и даље злоупотребљавају и систематски крше моје ауторско право, и то нарочито кроз медије. Врхунац те злоупотребе, једног непрофесионализма, али и непознавања приче о овој Јовановићевој згради у Париској улици 14 потврђује један новински чланак у којем се термин „Зграда за уметнике“ представља давно заборављеним београдским топонимом. Иако сам више пута писао новинарки (од 2. фебруара текуће године), госпођи Миљани Краљ, и скренуо пажњу на кршење мог ауторског права и изношења неистина о овој згради у дневној штампи, она не намерава да поправи учињену грешку (што је дужност самог дневног листа Вечерње новости). Оно што је најгоре, она уопште нема осећај одговорности, нити стида да је тиме направила несагледиву штету. Зато као велики познавалац ове Јовановићеве зграде, како у погледу архитектуре, тако и у погледу њених првих корисника, наших еминентних и цењених уметника, морам јавно и гласно да демантујем ово „фабриковање“ неистините приче и стварање неке нове (квази)историје о овој Јовановићевој згради од стране нестручних и некомпетентних људи, те да станем у заштиту Париске даме. Ово чиним такође и због будућих генерација истраживача како би били упознати са правом страном приче о овој згради.

01 | Зграда за уметнике у Париској улици 14 | 1956-60 | Фото: арх. Г. В. Анђелковић

У мом првом научном раду о овој згради, који је објављен у угледном часопису „Наслеђе“ 2014.године, први пут сам користио термин „Зграда за сликаре“, који је прихваћен од стране мојих колега, па потом и од свих осталих. Даљим истраживањем ове сложене теме у својој докторској дисертацији, али и у каснијим новинским написима променио сам термин у „Зграда за уметнике“. Сматрао сам тада, као што сматрам и сада, да не треба издвајати и фаворизовати једну групу уметника, већ указати на то да су у тој згради стварали људи из различитих грана уметности – сликарства (М. Шербан, И. Табаковић, С. Аралица и П. Милосављевић), архитектуре (М. Јовановић, Д. Милосављевић и Р. Загорчић) и музике (Ж. Здравковић). Дакле, то није неки стари београдски топоним, већ моја терминолошка кованица новијег датума, коју, нажалост, злоупотребљавају поједини запослени у Музеју савремене уметности кроз штампане и електронске медије, радећи свесно или несвесно против ове зграде и њеног аутора, и то у години када се обележава 15 година од смрти архитекте Мирослава – Мирка Јовановића (1924 – 2003). Зато користим ову прилику да још једном јавно апелујем као неко ко је упознат до детаља са настанком ове зграде, њеном архитектуром и животом њених првих корисника да се овај мој термин не злоупотребљава више, већ да се у складу са академским и цивилизацијским нормама наведе аутор истог приликом његовог коришћења у било ком облику, као и на то да се не „фабрикују“ неистините и неаргументоване приче. 

Aутор текста: арх. Г. В. Анђелковић

Аутор фоторгафије:  арх. Г. В. Анђелковић