Кућа Леонида Ленарчича (1932-2011) у Љубљани | 2015

Кућа је његово прибежиште – место коме се он увек враћа и у коме се обнавља [...] Она је, више него објекат, средство; она је, како би песник рекао, »место његовог укорењења и театар оригиналне судбине«. [1]

[...] Јер кућа је наш кут у свету. Она је – то је већ често речено – наш први свемир. Она је стварно космос. Космос у правом смислу те речи. [...] [2]

* * *

Чини се да су управо горе поменуте поетичне речи о кући oва два аутора, нашег архитекте Бранка Алексића и француског филозофа Гастона Башлара (Gaston Bacherald), пригодна увертира за почетак приче о кући архитекте Леонида Ленарчича (1932–2011) у Љубљани, иначе непознате широј и стручној јавности на тлу Србије, тако да ће овај кратки текст, бар делимично, расветлити њену позадину.

Опште је познато да свака кућа иза своје танане, спољашње љуштуре крије тајне. Чува и штити их од других, непознатих погледа, вешто скривајући иза свог трошног или сређеног лица фасаде животне судбине њених станара, које су нам знане или незнане. И само она зна када смо стварно срећни или тужни. Једини верни пријатељ у овом суровом свету. Једино место где се може потражити мир и спас. Неко своје уточиште, скровиште. Зато је она испуњена животношћу разних судбина људи и несебично срећна и радосна, поготово онда када јој се увек враћамо. Али је исто тако и узнемирена и тужна када одлазимо од ње, привремено или заувек, а нарочито на дуге путе. Она то осети и тада пати. И тада остаје верна и чува успомене док време немилосрдно лети.

01 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015

Тако се једна мала кућа великог човека скривала у једној малој улици са колонадом стабала, својствене и величанствене зелене оазе, надомак парка Тиволи у самом средишту места. Чекала је стрипљиво да буде запажена у овом свету у којем нико нема времена и у којем сви брзо, на истант, живе. Неприметна због својих скромних димензија са једне стране и заштићености зеленила са друге, потпуно се мимикрично стопила са околином. На први поглед делује још увек очувано. Са дубљим и детаљним сагледавањем уочава се да је у суштини напуштена и заборављена од свих. Дрвенарија прозорских рамова лагано губи своју боју и пропада, ивичне плоче уз ограду дворишта или су зарасле или су прекривене земљом, улазно степениште је прекривено маховином и коровом. И упркос таквој ситуацији, она и даље стабилно, постојано и храбро стоји, чувајући успомене на животну судбину једног великог архитекте.

02 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015

О архитекти Ленарчичу може се сазнати у великој мери из текстова архитекте Михаила Чанка, као што су Цртежи-колажи архитекте мр Леонида Ленарчича (2002), Мала прича о заборављеним »Београдских пет« (2005) и Београдски период архитекте мр Леонида Ленарчича (2012). Допринос архитекте Ленарчича у београдској архитектури и урбанизму, које архитекта Чанак означава његовим београдским периодом (1954-68), уочава се у бројним реализацијама, као што су на пример Блок 21 на Новом Београду и стамбена кула у улици Јаше Продановића бр. 31. 

Из Чанкових текстова сазнаје се да је архитекта Ленарчич шездесетих година прошлог века био миран, мисаон и надасве рационалан [3], поборник тоталне архитектуре [4] и да је инсистирао да свака поштена операција треба да обухвати све –  од урбанизма до гелендера. [5] На тај начин, архитекта Чанак је оставио истраживачима доста материјала и података који нису забележени кроз хронике наше архитектуре. Захваљујући његовим текстовима у београдским круговима позната је група »Београдских пет« (Л. Ленарчич, М. Митић, И. Петровић, И. Симовић и М. Чанак), која је деловала у простору од 1953. до 1970. године.

Са друге стране, на простору Словеније историчар уметности Стане Берник (1938) издваја међу бројним значајним урбанистима и архитекту Ленарчича, нарочито за урбанистички пројекат Марибор-југ (1975-77) [6], који је сличне концепције пројектима насеља Сплит III и Руски цар у Љубљани.[7]

На Архитектонском факултету у Љубљани, проф. др Јака Бонча у оквиру предмета Основне ликовне теорије приказује управо колаже архитекте Ленарчича, који се могу такође видети и у Чанковом часопису ARD Review бр. 27.

 

03 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015

Док млади у новоoтвореном кафићу на углу пију пиће, не размишљајући ни о чему сем о забави и како да издангубе време, тек понеки старији суграђанин, становник ове улице, познаје тужну судбину напуштене мале куће и њеног великог станара (али, нажалост, само из виђења). Према речима једног старијег Љубљанчанина из ове улице, архитекта Ленарчич је живео сам у њој. Имао је велики врт. То му је постала занимација по старе дане. У одржавању врта помагао му је један баштован из унутрашњости Словеније, који је долазио једном или двапут недељно. Једног дана, на прагу своје куће, у 79. години живота архитекта Ленарчич доживео је изненадни срчани удар. Овај немили догађај догодио се у присуству баштована, који је хитро дотрчао да помогне, звао људе, звао хитну помоћ, међутим није било спаса. У поверењу рече старији господин, иначе први комшија до Ленарчичеве куће, срећа да је ту био неко, јер у противном не би ни знали да је преминуо. Другим речима, знали би онда када би се осетио непријатан мирис. Тужна прича. Најгоре је када те сви живи забораве.

Од тог немилог тренутка до данашњег дана, кућа је пуста и сама. Нема нове станаре. Лагано пропада како време одмиче. Завесе и ролетне су спуштене. Врт, за који се каже да је био величанствен, зарастао је у коров. Може само да се замишља како је био уређен. Тужан призор у току дана, а вероватно још сабласнији ноћу. У свом тужном, али постојаном издању, она једино чува успомену на свог станара, Леонида Ленарчича.

Аутор текста и фотографија:

Маг. инж. арх. Г. Анђелковић  

Извори:  
[1] Аleksić, B. (1975). Stan i stanovanje. Arhitektura urbanizam (Beograd), 75-77: 16. 
[2] Bašlar, G. (2005, 28). Poetika prostora. Čačak: Gradac. 
[3] Čanak, M. (2005). Mala priča o zaboravljenim ''Beogradskih pet''. ARD Review (Beograd), 33: 20. 
[4] Ibid. 
[5] Ibid. 
[6] Урбанистички пројекат планирао је архитекта Владимир Брацо Мушич са сарадницима М. Цераром, Л. Ленарчичем и Л. Шарец.
[7] За више информација погледати: Slovenska arhitektura dvajsetega stoletja.

Архитектура Ниша | емисија „АрхиНиш“ | 2015 | 3

У продукцији Нишке телевизије настала је емисија „АрхиНиш“ која приказује значајна архитектонска дела овог града у југоисточном делу Србије. У овом чланку биће приказане седма, осма и девета епизода:  

Eпизода 7 - Обреновићева улица

Eпизода 8 - Градска кућа

Eпизода 9 - Дуванска индустрија Ниш

 

Милорад Мацура (1914-1989) | 2015

Одлична емисија о архитекти Милораду Мацури (1914-1989), снимљена у продукцији Радио-телевизије Србије (РТС).

Зелени амбијент „Потковице“ у Блоку 28 | Олга Милићевић-Николић и Цвета Давичо | 1972

Сведоци смо свакодневног девастирања зелених површина и стамбених зграда у блоковима Централне зоне Новог Београда. Висока вегетација се у великој мери сече, по доста добром познатом и опробаном рецепту са Булевара, и новобеоградски блокови постају сваким даном све више „огољени“. Зелени паравани и ниско растиње при становима у приземљу су de facto давно прошло време. Наравно, част изузецима и иницијатвама поједних станара или кућних савета који се труде, али то су појединачни случајеви. Некадашње летње оазе у којима су становници новобеоградских насеља налазили мир и место одмора остале су у аурама сећања и успомена, а данас су то у великој мери простори врелог бетона без људи. Свака нова реконструкција неког зеленог амбијента доноси све више бетона, често рађена нестручно и за боравак људи нехумано. У XXI веку све више се заборавља човек. Другим речима, човек човеку постаје вук у савременој цивилизацији.

Међутим, постоје простори који су заборављени, чини се од стране надлежних за њихово одржавање, али и од стране самих корисника, што је више забрињавајуће. Проблем је можда дубљи него што се чини на први поглед. На пример, прошло је скоро годину дана од објављивања података о драстичном смањену броја деце која похађају основну школу у Блоку 21. Ако се овај процес настави истим темпом, већ у другој половини наредне деценије неће бити ђака или ће број бити недовољан за формирање једног одељења. Претпоставка је да ће, ако се овај процес настави овако, доћи до појаве спајања више школа, што је сада случај са дечијим диспанзерима на Новом Београду. Можда је и то један од разлога неодржавања поједних зелених оаза за наше најмлађе суграђане, као што је видљиво на примеру Блока 28. Тужна и жалосна слика пропадања простора, који се не одржава, а можда и све мање користи, а при томе нико није ни најмање забринут!

Tекст: арх. Г. Анђелковић

01 | Тобоган у зеленом амбијенту „Потковице“ у Блоку 28 | некад (инсерт из емисије Београд у 21. веку [33'12''] из 1974. године) и сада (фото: Горан Анђелковић, 2014. године) | Олга Милићевић-Николић и Цвета Давичо | 1972

* * *

У наставку чланка биће текст архитекте Михајла Митровића (1922), који схвата вредност таквих простора и учешћа вртне архитектуре у хуманом обликовању простора људи.

Вртна архитектура заузима значајно место у београдском неимарству. Ово се нарочито односи на Нови Београд, где су на потпуно празним и песком засутим просторима изграђене нове градске четврти које је било нужно хумусирати, обући у прво урбано рухо и тако хуманизоване увести у живот. Ту има нових парковских површина, дечијих игралишта и простора за одмор и рекреацију. Већину је пројектовао специјализовани атеље за вртну архитектуру, па тако и ово дечије игралиште које се налази у Блоку 28. Између других и високих зиданих низова што граде овај блок савило се неколико палисада од дрвених облица које ограђују један посебан, маштовит дечији свет. А у том свету све је подређено безбедности и игри. Усред Новог Београда, који је сав у истој приземној равни, уздигла су се мала вештачка побрђа засађена травом и високом вегетацијом. Кроз  тај неуобичајени амбијент провлаче се простори за децу, занимљиви и духовити како по садржајима тако и по ликовној интерпретацији, намењени за безбрижан одмор, игру и уживање.

02 | Изглед зеленог амбијента код стамбеног објекта „Потковица“ у Блоку 28 | Фото: Иво Етеровић (Нови Београд изблиза)

Извор: Mитровић, М., 2012. Олга Милићевић (1931), Цвета Давичо (1938): Дечије игралиште у Блоку 28. У: Архитектура Београда 1950-2012. Београд: Службени гласник.

Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects“

 

Стамбене групације Кијево-Кнежевац | Београд | Александар Ђокић и Михаило Чанак

Поводом четрдесет дана од смрти архитекте професора др Михаила Чанак у овом чланку на блогу биће објављен текст архитекте Алексеја Бркића из књиге „Знакови у камену, српска модерна архитектура 1930-1980“.

* * *  

Док сам као члан једног оцењивачког одбора проучавао целокупни аргументациони материјал групације Кијево-Кнежевац, а при томе подробно залазио у све појединости како то већ налаже задатак ове врсте, поново сам се сусрео са оном мени посебном тематском алинејом старог промишљања насеља и града која ме је изузетно занимала у вези са неким темељним начелима. Најзад, то старо промишљање које ће се после значајно називати урбанологијом, занимало је све људе подједнако већ у сам освит цивилизације, затим кроз миленијуме што су наилазили а потом пролазили редом и под редним бројем, и нико никад није успео да изброји колико је разних предлога било, нити да сабере све аргументе заједно пошто се то време отегло, а људи беше много, и безброј, но њихов број овде чак не би био ни меродаван јер у неким клизавим околностима, какве се обично плету око питања града, ако човек нема више или у крајњем случају бар два мишљења није се сматрао правим човеком или верним подаником. И тако то беше од Аменхотепа IV па напред до две хиљаде година доцнијег Клаудија Друзуса Германикуса (итд.) Нерона, од овога све постепено временским лествама до 800 година потоњег Луја Бонапарте, Наполеона III који је у погледу предлога и аргумената имао скоро заједничко становиште са Нероном изузимајући пожар као средство остварења, разуме се, уколико је тачно да је римски цар ово средство одиста користио. Што пак не изгледа сасвим вероватно нарочито ако се има у виду да су пожари у плебејском делу Рима, услед компликованих власничких интереса и најезде прекупаца, били свакодневни догађаји а светини дивне приредбе не мање привлачне од оних по аренама. Ето, на ову генералну тему кроз њено дуго трајање у људском интересу размишљали су фараони, цезари, императори, краљеви, вођи и прваци, али са њима уз њихове скуте или на њихов миг и они нижег државног ранга какав је био париски префект Осман, или још нижег све до популареса у старом Риму или у грађанско време до чиновника какав је у Лондону био рецимо Ибенезер Хауард, зачетник многохваљене идеје „garden city“, односно творац теорије децентралзације великих градова на градове сателите по ободу мајке-града, отприлике као то су сад њена деца, што би, кажимо овде, био предмет и нашег случаја уколико би узели да разматрамо генералне поставке.

01 | Насеље Кијево-Кнежевац | Александар Ђокић и Михаило Чанак | 1971

Разуме се, размишљали су и архитекти, сликари, картографи и други врсни мајстори тајних вештина и нарочитих заната, поглавито ако су били руковођени изазовом фантазије идеалног града и тиме како да такву шему саставе без  погрешке и слабих места у цртежу или свеједно у организацији пошто су те две ствари увек изједначавали. Беше то у основном кружна шема, многи тврде најранија, затим квадратна у Вавилонији или бар паралелограмска, осмоугаона код Виченца Скамоција у два нивоа код Леонарда да Винчија, дисперзивна код Френк Лојда Рајта, стеларна на разним местима и временима, ланчана у Холандији, или линеарна код Никоља Миљутина, а управо се овом шемом, познатом још из доба такозваног Свиленог пута или у савременом издању из 1922. и теорије Линеаполиса, бавио и Александар Ђокић вероватно сматрајући да је та идеја већ природно садржана у концепту стамбених групација. Наравно да су на тему људског насеља размишљали и филозофи а са њима и социолози, историчари, географи, демографи, економисти, све наглас или написмено расправљајући о чему се ту код појма града заправо ради, и да ли тај појам попут неке глосеме означава један чисто друштвени, друштвено-правни и политички феномен, или пре свега материјализовани производни однос, да ли етатистички инструментализовану концентрацију или слободну асоцијацију живљења  какву су предлагали утописти у вези са слободним асоцијацијама рада, да ли функционални механизам и град-машину аналогно стан-машини или означава само један хуманистички постулат при чему ваља у обзир узети све параграфе дефиниције а данас нарочито трећи, и тако даље, и све даље ушир и увретен све до оног обесхрабрујућег Ђерђ Лукачевог ламента пред ужасавајућим монструмом мегалополиса где је рекао - град је напросто човекова судбина. У којем је смислу судбина људског рода и како да јој се избрише негативна конотација што је као неизбежна и безусловна собом носи, аутори ове стамбене групације су о томе заузели своје становиште, образлажући намеру истакли су социолошку полазну основу и под девизом „повратак тргу“ указали на место полазне претпоставке, написали су:

„Стамбене групације у насељу не сачињавају, дакле, једну аморфну масу изграђених структура која се 'случајно' шири по простору, већ се оне даље групишу формирајући просторне системе вишег реда - суседства. Ови виши системи, односно макрогрупације објеката, представљају истовремено језгра, односно централне пунктове концентрације за поједине месне заједнице око којих се даље групишу објекти мање густине и спратности [...]“

и

 „[...] Једна од основних жеља пројектаната је да [...] просторни концепт омогући и потенцира сусрет и комуницирања људи у оквиру појединих групација, које су тако димензионисане да се отуђење и анонимност још увек могу избећи. Пројектанти су сматрали да се ово може најефикасније постићи применом пешачких тргова, до крајње мере хуманизованих тргова, тргова на које су станови оријентисани, на којима се седи и борави, који су обогаћени разним садржајима и са којих се пружају богате и далеке визуре, омогућујући доживљај простора непознат у систему улица [...]“

02 | Насеље Кијево-Кнежевац | Александар Ђокић и Михаило Чанак | 1971

Очевидно је да су у урбанолошком погледу пошли са социолошким префиксом, од најстаријег и елементарног људског савеза, дакле, од суседства као моралне коалиције чије очовечење није засновано на политичким или друштвено правним нормама, већ на хуманистичком начелу спонтаних веза и непосредне солидарности. А очевидно је и да их је тај кључ могућег разрешења метрполитенске деперсонализације, обезличења човека и отуђења људског бића у средство градског система, вратио на стари Протагорин постулат  „homo mensura“ и на стару урбанистичку меру трга, на то средиште додира и места међусобног поистовећења становника и њих са простором. Међутим, док сам у оном одбору проучавао њихов занимљив експеримент редефиниције већ преживелих полазних претпоставки и тај њихов сукоб са змајевском природом велеграда на који, узгред буди речено, многи урбанолози гледају са скепсом и никаквој победи се не надају, мене је подједнако привукло још једно својство или тачније речено процес којег је њихов предлог групације садржавао. Дакле, пратио сам процес интеграције суперструктуре и то како та форма настаје спајањем стамбених јединица у ламеле блока, ламела у блок и блокови у целину скупине, значи, пратио сам тај синтезни редослед управо тако као што су га у својем образложењу Ђокић и Чанак описали и наравно тако како је уобичајено да се чини када се некаква суперформа уобличава. До те границе све је било редовно и на том би се опсегу анализа могла и да закључи, али управо закључујући запазио сам у ланцу процеса недостаје једна карика те да се синтеза не завршава са опсегом скупине, чак ни на опсегу микро групације, већ да ово остварење  што се тиче формале композиције у правом смислу те речи нема границу на функционалној линији како обично бива са архитектуром и директном појавном опредмећењу или датој под условом регулационих силуета. Наиме, да скупови грађевина и диспозиције овде превлавадају своја материјална ограничења и превладавањем физичке предметности преводе своје постојање обликом у тоталитет вишег просторног реда, у свеобухватну моћ просторне синтезе или како се то друкчије каже - главни задатак архитектуре нису облици у простору него је то простор као облик. Ето, то је била карика која је недостајала у ауторском образложењу дефиниционог ланца али и квалитет у њиховом изузетном експерименту. 

03 | Насеље Кијево-Кнежевац | Александар Ђокић и Михаило Чанак | 1971

То је та алинеја у универзалној теми која ме је одувек занимала, још од онда када сам у младости проучавао утописте Роберта Овена и Шарла Фуријеа трагајући за обликовним могућностима њихових фаланстерија. И најзад, у београдском кругу модерне архитектуре то је један од првих огледа са матрицом тотално интегрисане конфигурације, али и са тим да та матрица насупрот концепту структуралистичке верзије не користи геометрију као синопсу формалних учинака већ је узима само као средство неке вајарске смишљене сцене.

Извор: Бркић, А., 1992: Знакови у камену. Београд: Савез архитеката Србије.

 

Палата Димитрија Крсмановића | 1898-99

ОПШТИ ПОДАЦИ

Аутор: Милорад Рувидић, арх.;

Локација: Београд, Стари град, Србија;

Адреса: улица кнеза Симе Марковића бр. 2;

Година изградње: 1898-99. године;

О ОБЈЕКТУ

Кућа Димитрија Крсмановића подигнута је на породичном имању на углу улица кнеза Симе Марковића и Косанчићевог венца, у непосредном суседству значајних објеката као што су Митрополија и Саборна црква. 

01 | Палата Димитрија Крсмановића | Милорад Рувидић | 1898-99

Зграда је конципирана као раскошна породична кућа у стилу палате, једна од ретких у то доба, са идејом да одрази моћ, богатство и углед породице Крсмановић. Израда пројекта поверена је архитекти Милораду Рувидићу, тада тек пристиглом са школовања у Немачкој. Утицај угледања на европске примере у конципирању ове палате је очигледан, разлог томе треба тражити у образовању архитекте Рувидића али и у жељи наручиоца да њихова палата буде по узору на европске палате којима су били импресионирани. Основа је компована из два крака који се сусрећу на оштром углу око централног вестибила, једном од главних мотива уређења простора породичних кућа у Београду тога периода. У обради фасаде примењен је маниризам немачке еклектичке школе, проучених детаља и складних пропорција. Ова раскошна стамбена палата једно је од ретких самосталних дела архитекте Милорада Рувидића и представља један од најрепрезентативнијих примера у стамбеној архитектури Београда свих времена.

Извор: Милетић-Абрамовић, Љ. (2002). Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000. Београд: Карић фондација.

Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects“

Видео клипови који су обележили 2014. годину | 2015

У чланку биће представљени видео записи (и догађаји)  који су обележили прошлу годину.

1. Постављање руске заставе у Блоку 21 на Новом Београду:

2. Поплаве у Србији:

3. In memoriam | aрх. Душан Крстић (1938-2014):

4. Зграда за сликаре у Београду:

4. In memoriam | aрх. Михаило Чанак (1932-2014) - снимак из 2010. године:

6. Пупинов мост у Београду: